среда, 27.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Кад се тетке посвађају око свећњака

Аутор: Драшко Рогановићпетак, 28.08.2009. у 22:00
Волим да се читаоци мало помуче: Нил Гејмен (Фото Sophia Quach)

Да ли волим да плашим децу? Волим да плашим читаоце. Да их натерам да маре за ликове и да их засмејавам, каже нам Нил Гејмен у телефонском интервјуу за „Политику”, којим се овај Британац који годинама живи у Америци први пут обраћа српској публици. Светови о којима пише Нил Гејмен, аутор „Коралине“, „Звездане прашине“ и култних графичких новела „Сендмен“ пуни су фантазије, снова, морбидног хумора и језе. Као и његов роман „Књига о гробљу“, који ових дана излази на српском, у издању „Лагуне“.

Многи јунаци Књиге о гробљу су покојни. Мислите ли да можемо од мртвих да научимо шта значи бити жив?

Не знам, али знам да из књижевности можемо да научимо шта значи бити жив. То је много важније. Покушавам деци да говорим о великим стварима, као што су Живот и Смрт, те зашто је Живот битан.

Коралина је ваша модерна „Алиса“. Да ли је главни лик Књиге о гробљу, дечак по имену Нико, модерни Могли?

Пишући дијалог између Коралине и Мачка, доиста сам покушавао да ухватим одјеке разговора које би Алиса из земље чуда имала с ликовима као што је Чеширски мачак.

У Књизи о гробљу паралеле су прилично буквалне. Имао сам двадесет и пет година, седео сам на гробљу преко пута моје куће и посматрао мог двогодишњег сина како вози трицикл. Кућа у којој сам тад живео била је врло висока и уска, свака соба била је малтене на неком другом спрату и бојао сам се да ће, ако вози трицикл по кући, пасти низ степенице и погинути. Деловао ми је спокојно, као код своје куће. Помислио сам: знаш, могло би се написати нешто попут Књиге о џунгли а радњу сместити на гробље.

У роману „Амерички богови” описали сте дихотомију између старих и нових богова, медијске слике Америке и саме земље. Да ли су Ваши Нови Богови опаснији од старих?

Сви богови који наводе људе да престану да мисле својом главом су опасни. Богови који људе инспиришу да почине ужасне ствари у уверењу да чине праву ствар су ужасни. Гледајући верску нетолеранцију данашњице, чини ми се да најгоре ствари не раде људи који мисле да чине зло, већ људи који знају да чине добро. Све што је било пре и после, али и током напада 11. септембра, па и неке од ужасних ствари које су потом Американци починили у Ираку, чинили су они што су били убеђени да чине праву ствар.

Осмислили сте читав концепт модерних богова: ТВ, ланци брзе хране, Интернет... Мислите ли да су људи толико опседнути тим стварима да у њих инвестирају свој живот, обожавају их, свесно или не?

У одређеној мери да. Али, за мене су Амерички богови почели много простије од тога, самим мојим доласком у Америку, и мишљу: „Ова земља је тако чудна”. Имате људе који долазе из целог света, а који су напустили своју културу. Зашто? У Енглеској то нису чинили. Уколико би се српска породица доселила у Енглеску, остајали би, стотинак година, Срби. Док Америка подстиче све да одбаце културу, веровања, снове с којима би дошли, да једу лошу брзу храну и да верују у Америку. Ти модерни богови за мене су начин да говорим о томе чега се ти људи одричу, а шта примају заузврат.

Познат сте борац за права писаца и гласан противник цензуре. Постоји ли слобода говора у САД?

Да. Али, као и свака друга слобода, она се стално подрива. Фонд за правну одбрану стрипа, чији сам члан, управо је потписао петицију против закона у Америци који каже да је кривично дело приказивати борбе паса, поводом документарца о једној врсти паса. Морали смо да кажемо: „Не, не можете тек тако рећи да је слобода говора сјајна, сем што не сме да се говори о борбама паса“. У супротном, област о којој смете да говорите постаје све мања.

Када сте последњи пут имали проблема са цензуром?

Моји проблеми с цензуром су мали али свеприсутни. На почетку каријере умало нисам послао мог шведског издавача у затвор само зато што сам препричао једну од библијских прича. Последњи пут, полицајац у Џексонвилу, у Флориди запретио је власнику стрип-радње да ће их угасити уколико и даље буду продавали мој стрип Смрт: Висока цена живота. И то због шест страница на крају, где Смрт о безбедном сексу прича са чувеним стрипским јунаком Џоном Константином, те има кадар у којем навлаче кондом на банану, како би демонстрирали безбедан секс. Власник је, срећом, позвао Фонд за правну одбрану стрипа, који је у свом писму полицијској станици објаснио концепт америчког првог амандмана.

Како је то што сте поново заљубљени (и у вези са чувеном музичарком и певачицом Амандом Палмер), утицало на Ваше писање?

Не знам! Свакако сам благонаклон према љубави. Али, у међувремену нисам написао ништа претерано љубавно. Тренутно радим на краткој причи у којој људи једни другима раде ужасне ствари у име љубави, која се бави искључиво осветом, смрћу и злом, стога ми је тешко да своју љубав повежем с тим. Уколико почнем да пишем приче са пуфнастим розе зекама, онда ћете знати засигурно. Мада, не знам шта би дама у коју сам заљубљен радила с причама о пуфнастим розе зекама, пошто смо се упознали радећи на пратећем пројекту за њен албум, Ко је убио Аманду Палмер, за који сам писао кратке приче што прате фотографије на којима је приказана као мртва. Но, много сам срећнији откако сам поново заљубљен.

(/slika2)Томас Пинчон је симбол смрти писца. Уз ваш блог и Twitter, суочени смо с писцем који је и те како жив, те читаоци имају невероватан увид у „причу вашег живота”. Како налазите праву меру свог сајбер присуства?

Веома тешко. Тренутно ме фасцинира, и мучи, то што сам у вези с неким ко верује да треба све причати онлајн, док сам ја одувек знао где да повучем линију у песку: с једне стране, моје дело и део живота који ћу поделити с читаоцима, с друге оно што нећу. Изненада, имам девојку која пише блог сваки пут кад јој затреба сок од бруснице. Да будем искрен, пишем блог, Twitter и сличне ствари јер уживам у њима. Бити писац је врло самотан посао: само ви и празан екран рачунара. Тај контакт вам даје илузију да нисте сами док седите и нешто измишљате. Брине ме што многим младим писцима данас кажу: „Види како Нилу Гејмену то добро служи, и ти би морао тако”, а ја на сав глас вичем: „Не, не, не разумете!”

Склони сте да прикривате одређене особине Ваших ликова, нпр. да су тамнопути или вампири. Је ли то ваш начин да се ухватите у коштац с питањем расе?

Волим да се читаоци сами мало помуче, да доводим у питање њихове претпоставке. Док сам писао Анансијеве момке, помислио сам да никад не бих почео роман речима: „Причао сам с Фредом, који је белац”. Будући да је већина ликова у овом роману црна, замислио сам тамну пут као норму, и да идентификујем само беле ликове као такве, кад се буду појављивали.
Испод свих митова и фантастике, већина ваших стрипова и романа бави се породицом.

Покушавате ли да поручите нешто о породици или и сами трагате за одговорима?

Не знам. Породица је исконска јединица људске расе, наравно да ћете увек писати о њој. Тек што сам стигао у Америку, док је Сендмен још увек излазио, фасцинирало ми је што ми људи говоре: „Много нам се свиђа Сендмен, никад нисмо видели да неко пише о дисфункционалним породицама”. Нисам имао појма о чему причају. Касније сам закључио да је оно што Американци називају дисфункционална породица заправо оно што ми у Енглеској зовемо – породица. Размишљао сам да ли сам икада видео иједну функционалну породицу, и мислим да нисам. Наравно, увек ће бити људи који ће се кошкати, свађати и неће се слагати, а понекад се неће слагати на занимљив начин. Али у томе лежи радост породице. И у томе што две моје тетке већ двадесет година нису проговориле једна с другом, јер су се посвађале око тога која од њих две је требало да наследи бабине свећњаке. То је урнебесно. И веома тужно. Али ми је неизмерно драго што може да буде и једно и друго.

Ваш серијал „Сендмен” обилује књижевним алузијама–- повезује дела Честертона, Шекспира, многе митологије, па чак и суперхеројске универзуме. Да ли Вам је стрип као медиј омогућио такву слободу?

Да. При том је ужитак при писању стрипа и то што вам пружа структуру у којој заиста није битно да ли ће људи све то схватити или не. Можете да изградите велики вишеслојни наратив с алузијама на све живо. Људи који не знају да пропуштају део приче, нису тога свесни. Постоји ниво на којем све то функционише, за који сматрам да сам га у потпуности досегао тек са завршетком Сендмена.

„Сендмену” се враћате сваких неколико година. Да ли ћете икад заувек раскрстити с њим? Желите ли то уопште?

Не верујем. Заборавио сам ко је рекао да уметничко дело никад није завршено, већ само напуштено. Има у томе истине. Приликом бављења уметношћу, увек постоји тренутак када себи кажете: „Знаш, ако наставим да га и даље чачкам, вероватно ћу га поломити. Хајде да мало застанемо.” Стога нисам сигуран да је ишта икада завршено. Мали је број ствари које сам написао а за које бих помислио да је то баш оно што сам кренуо да правим. Изузев, можда, Књиге о гробљу, где мислим да сам на крају учинио нешто чак знатно боље од онога што сам почео да пишем. Али, у питању је била пука срећа.

Опробали сте се у писању стрипова, прозе, поезије, стихова песама, филмских сценарија, пишете путопис... Хоћемо ли Вас видети како репујете на МТВ-у, куповати ваш кувар или играти вашу игрицу?

Од тога, највероватније, кувар. Веома сам добар кувар. Али, проблем је што чим покушам да забележим шта чиним, све пропадне. То вам је као Хајзенбергов принцип неодређености: могу да кувам, или да знам шта радим док кувам, али не обе ствари истовремено. Осим тога, волео бих да се бавим позориштем. Никада нисам написао оригинални позоришни комад, иако су многа моја дела адаптирана у представе или бродвејске мјузикле. Кад пишете за позориште, бавите се нечим што ће се сваке вечери мењати, и никад неће моћи да се понови, што ме фасцинира.

Чуо сам да је један драмски писац, када су поставили његов комад у Краљевском позоришту у Лондону, долазио сваке вечери, на све репризе, објашњавајући: „Читав живот сам чекао да ми изводе комад у Краљевском позоришту, нећете ваљда рећи да би било боље да останем код куће и гледам телевизију?”


Коментари7
04f58
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Goksi
Vrlo dobar intervju. Baš skoro sam video kako izgleda njegova lična biblioteka. Impresivno.
Milanka Jakovljev
Intervju sa Nilom Gejmenom, jednim od mojih omiljenih pisaca, u Politici predstavlja pravo osvezenje. Sjajan intervju, samo tako nastavite.
Srdjan A
Dobar intervju. Zvuci duhovito i spontano, a ipak su pokrivene sve teme koje interesuju fanove.
Dino Ljajic
Jejmen???? Odlican intervju!
Vatroslav Vostok
Promene u Kulturnom dodatku su temeljne i složene. Ovaj intervju je jednah od istaknutijih dokaz za to. 1. Grafička prezentacija intervjua je prikladna na originalan način. 2. Sam razgovor sa jednim od dva najznačajnija pisca stripa, ali i drugih alternativnih i budućih medija XXI veka, označava da „Politika“ stalno sustiže munjevite medijske promene novog vremena. 3. Samo vođenje intervjua ukazuje na osobu koja stručno vlada materijom i delom intervjuisanog, i uspeva da nas zainteresuje za autora koji našoj široj publici ni izbliza nije dovoljno poznat. Samo predlog je, naravno, da se kontakt sa Gejmenom proširi, sa njegovih veoma populističkih, komercijalno osvedočenih delca (instant mamaca za naše populističke izdavače), i sentimentalnih izleta u pop-pevačice (ma koliko one privlačne ili muzikalne bile) na, recimo, njegova remek-dela, ključna za razvoj grafičke umetnosti s’ kraja XX veka, kao što je to grafički roman „Signal to Noise“ i saradnja sa svetionikom modernog likovnog izraza, Dejvom Mekinom. „Signal to Noise“ je u ovoj sredini prvi, kao nejznačajniji, trebalo prevesti. Treba na to dobronamernima skrenuti pažnju. Sve u svemu, ovakav ekskluzivitet Politike i njenog Kulturnog dodatka mora se pozdraviti. Vatroslav Vostok, Beograd

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља