Црепови и ћерамиде вековима су штитили српска огњишта од киша и снегова. Како су године одмицале, домаћинства су се гасила и многа села у југоисточној и источној Србији су готово замрла. Због посла, Здравко Шево је често одлазио у те крајеве. Пред таквим призорима није могао да остане равнодушан. Сваки пут би осетио неодољиву потребу да преосталим траговима прошлости продужи век. Тако је спонтано почео да прави уникатне етносувенире које је назвао „чувари”.
– Радим у Хидрометеоролошком заводу Србије, у сектору за заштиту животне средине. Мој задатак је да контролишем квалитет наших вода. Обилазећи реке, језера и изворишта, често сам наилазио на напуштене и оронуле куће, упалих кровова. Нисам могао да одолим да не узмем понеки цреп или ћерамиду и донесем је кући. Желео сам да на тим материјалима трајно забележим све што је везано за старине, да младе генерације подсетим на оно што је некад било. Зато сам одлучио да на њима прикажем српске обичаје, славе, слике и житије светаца, рецепте старих јела, прогласе ... – набраја наш саговорник.
Његове мале тајне
Све те занимљивости из српске традиције Здравко је пронашао у старим књигама и сазнао од времешних људи које је сретао. Сакупио је приче, све их лепо срочио и одштампао. Један стари кофер пун је тих писанија.
– Из њих може да се сазна много тога, до детаља. Рецимо, како се праве цицвара, качамак, попара, али и шта је полажајник или, на пример, курајбер, реч коју већина погрешно тумачи као погрдну, а она, у ствари, представља веома далеког претка (девето, десето, а постоји мишљење, и тринаесто колено које заправо више и није род). Набавио сам и прогласе добошара у којима се каже ко шта продаје, ко се и кад венчава или крштава, где ће бити сточни вашар, када ће се обавити пелцовање живине, у који је бирцуз стигла нова музика с певаљком... Људи су ми поклањали чак и пожутеле изводе из књиге рођених и разна уверења са потписима сведока. У једном, на пример, пише да се тамо некој Милеви, која није пунолетна, дозвољава да се уда – набраја наш саговорник.
Сви ти текстови исписани су на обичном папиру, али га Здравко, по струци хемичар, на само њему знан начин, сенчи и даје му патину како би изгледао рустично, слично старим записима на пергаменту. На крају га заштићује растопљеном пластиком, која је опет његова мала тајна. Тај слој који се превуче гушћи је него мед, али провидан и уопште се не примећује. На тај начин папир је импрегниран и може да се потопи и у воду.
Од сто, један ваља
И сами за себе, ови стари текстови лепо изгледају, али тек на црепу или ћерамиди добијали су прави „шмек” прохујалих времена.
– Настојим да све буде у том духу, па сам, одабирајући неоштећене комаде одговарајућег облика, умео да преврнем читаве гомиле док не нађем онај који ми ваља. Пре него што их донесем кући, на лицу места их грубо очистим челичном четком и оперем у реци. На тако припремљене црепове покушао сам одмах да лепим текст, али није ми успело. Површина је била исувише храпава и грбава, па сам онда решио да урадим још једно фино шмирглање, а за сваки случај и дезинфекцију, с обзиром да су стари и више од сто година. Пре лепљења бургијом избушим две рупе и кроз њих провучем канап којим су сељани некад везивали стоку, и то служи као кукица за качење – каже овај човек заљубљен у старине.
Пре овога, Здравко се бавио ручном израдом керамике. То су, каже, неки његови „прапочеци”. Својевремено је направио и оног човечуљка којег је назвао Лепенац, за музеј у Лепенском виру. Можда ће после ових црепова и ћерамида добити идеју за нешто сасвим другачије, али га, за сада, то ипак највише привлачи, а и има доста прикупљеног материјала. Само да нађе нове текстове.
