ПОЛИТИЧКА КРИЗА ЗАХВАТИЛА ЈЕ МУСЛИМАНСКО-ХРВАТСКУ ФЕДЕРАЦИЈУ у БиХ и показала како су, заправо, врло крхки темељи те федерације. А све је достигло кулминацију, наводно, због промењене трасе аутопута. Тако је некада давно почело и у бившој Југославији, од оне „цестне афере” у Словенији, па даље по свим републикама. Епилог знамо.
Но, оно што је посебно опасно у БиХ јесу настојања одређених иностраних центара моћи да манипулишу политичком сценом те земље. Заказивање маневара НАТО-а у Републици Српској, па и недавне изјаве сада већ бившег генералног секретара алијансе Хавијера Солане „да БиХ мора променити садашњи устав, ако жели у НАТО”, а из Брисела се, наравно, јасно поручује „да БиХ мора у НАТО”, све то упућује на закључак да је посао новог НАТО-а, заправо, стварање нових држава. Мали услов: тамо где нема јаког војног отпора, односно тамо где се то може.
У суштини, америчка администрација у време председника Била Клинтона сматрала је БиХ као свој највећи спољнополитички успех, у Стејт департменту то по фамилијарној линији сматрају и данас. Јер, прво војно и борбено распоређивање НАТО снага у БиХ, прво у историји тог пакта изван матичне територије држава чланица, стално је повезивано са будућношћу тог савеза. Како је НАТО одбрамбени савез, а не пакт за стварање нових држава, Косово још не можемо третирати као нормалну државу, иако га тако третира већ више од 60 држава, то ништа од онога што НАТО или САД могу да учине неће присилити народе у БиХ да верују једни другима и да опет живе заједно ако они то не желе. О томе морају да одлуче народи у БиХ и њихови лидери. Чак и процес ширења НАТО-а нема много везе са успехом или неуспехом у БиХ, јер разлози ширења алијансе далеко премашују оквире Босне и Балкана.
С друге стране, сувише је рано за закључак да је дејтонска визија мултиетничке БиХ осуђена на пропаст. Наиме, време на Балкану не тече истом брзином као у Вашингтону или Бриселу. Наравно, ако Дејтон не буде функционисао на задовољство сва три народа у БиХ, онда ти народи о будућности земље треба да одлуче на референдуму. То је једино поштено и демократско решење.
ИГРЕ ОКО РАКЕТА НА СВЕ СТРАНЕ СВЕТА. Начелник Генералштаба Руске војске, генерал Николај Макаров изјавио је да је Русија распоредила свој ПВО и антиракетни систем С-400 на Далеком истоку „како би се заштитила од тестирања севернокорејских ракета”. Севернокорејска нуклеарна постројења и полигони одакле се лансирају ракете налазе се у близини руске границе, па Москва сматра да се мора заштитити од евентуалних неуспешних севернокорејских ракетних тестова при којима делови севернокорејских пројектила могу да падну и на руску територију. Иако, да будемо поштени, Северна Кореја своје ракете лансира пут Пацифика, преко Јапана, или према Аљасци. Наиме, и поред свега Севернокорејци ипак нису такви аматери да баш толико погреше у програмирању путање своје ракете па да она залута у руски ваздушни простор. До сада су имали на стотине лансирања пројектила разних типова и домета и ниједна ракета није улетела код комшија Руса. Осим тога и севернокорејске ракете имају уређај за самоуништење, аутоматски програмирано или са земље командовано, ако ствар технички не крене добро. Режим у Пјонгјангу већ годинама зарађује „слатке парице” на међународном тржишту ракета: на стотине „скадова” продато је Ирану у време ирачко-иранског ракетног рата градова, пројектил „но донг” је испоручен Ирану где је познат под именом „шахаб-3” и Пакистану где га зову „гаури”. Најбољи извозни производ Северне Кореје су балистичке ракете. Уједно и главни дипломатски адут те земље.
Због тога, пре ће бити да је Русија искористила севернокорејске ракетне игрице да би оправдала јачање својих војних арсенала на Далеком истоку. Јапан војно јача, Америка појачава војну присутност на том делу Пацифика, политичка ситуација са наследником Ким Џонг Ила у Северној Кореји још није сасвим јасна. Па су Руси прибегли „маскировки”.
Некако истовремено стижу и вести да администрација председника Барака Обаме одустаје од ракетног штита у Европи, од ракета у Пољској и радара у Чешкој. Иако је то Вашингтон одмах демантовао не би било изненађујуће да инсталирање објеката за „рат звезда” у Европи буде обустављено. Односно да др Стрејнџлав остане без посла. Наиме, од саме најаве да ће се у Пољској и Чешкој поставити делови СДИ програма било је јасно да је такав противракетни систем само један елемент у трансформисаном америчком војном спектру који ће продубити значење појма о ратовању без жртава премашујући чак и операције као што је било бомбардовање Југославије 1999. Односно, амерички војни стручњаци почели су да верују да је могуће водити нуклеарни рат без жртава. Бар не на америчкој страни. Проучавање историје показује да је у случају неизбежности рата најважније одредити прави тренутак за његово започињање. Јер, можда ће Америка морати прва да нападне? Ако постоји таква логика, а она у војним круговима сигурно постоји јер чему онда ратно планирање, онда је Америци потребан ракетни кишобран да би то и урадила без страха од одмазде по њено становништво. А то није онда и прича о безбеднијем свету каква нам се већ годинама продаје.
НАТО НЕЋЕ ПОМОЋИ УКРАЈИНИ ако буде угрожена њена територијална целовитост, изјављује званични представник алијансе. А зашто и би, нису помогли ни нама 1999. године. Јер, НАТО изгледа и не чува постојеће државе, он прави нове.
МИРОВНЕ ОПЕРАЦИЈЕ УН, може ли неко дефинисати границу између миротворних напора и оружаног мешања?
