Нови закон о информисању у Србији усвојен је баш на дан када је пре 70 година започео Други светски рат. Мало је незгодно, могли су у парламенту да сачекају да прође барем тај дан. британски премијер Невил Чемберлен дао је Хитлеру рок од 48 сати да заустави агресију на Пољску, у супротном Велика Британија ступа у ратно стање са Немачком. Председник Србије потписао је нови закон о информисању практично одмах по изгласавању не давши тако Раји Родићу ни толико времена колико је Чемберлен дао Немачкој. Па испада да је Раја Родић опаснији од Хитлера...
Можда и јесте, јер две милијарде људи на кугли земаљској има потпуну слободу медија, две милијарде има делимичну слободу, а две милијарде никакву. То је процена међународне организације ,,Репортери без граница“, која крајем сваке године објављује извештај о слободи медија у свету. Видећемо на којем ће месту ове године бити Србија, иако то за нас можда и није тако важно, јер смо одавно навикнути на негативне и патерналистичке оцене од разних међународних институција.
У сваком случају, власт је кренула да сређује стање у држави почевши од медија. Мора се однекуд и почети. У ситуацији када немамо у пуном смислу право медијско тржиште, али имамо осиромашено грађанство, које још увек не троши на медије колико троше грађани оних држава у којима тржиште медија и постоји. У Србији је нестао средњи слој, интелектуалци су пауперизовани, доста средњошколских професора не купује сваки дан дневне новине, све више људи прелази на конзумацију електронских медија и зато новине и трче ка сензационализму. Како то регулисати а да се претходно не среди укупна економска ситуација? У условима корупције, приватизације иза непрозирних завеса, скандала где нови скандал по правилу гаси онај претходни, и где најбољи део привреде постаје страначко власништво, раније под фирмом државног сада под фирмом приватног сектора. Злобници и присталице бившег режима рекли би: бољшевизам без бољшевика. Што, наравно, није истина.
Дакле, пошто смо медије сада дефинитивно „скинули с дневног реда“, крећемо пуном снагом ка сређивању привреде. Вероватно смо у том циљу сада после скоро 19 година открили сиротим ирачким генералима да ми у Србији поседујемо 19 њихових авиона типа „миг-21“ и „миг-23“, које су Ирачани још тамо 1990. године упутили на ремонт у ваздухопловни технички завод „Змај“ у Великој Горици крај Загреба. ти авиони с ирачким ознакама тада су надлетали Загреб због чега је пучанство било узнемирено, па сам морао да то објашњавам у загребачком „Данасу“, број 450 од 2. 10. 1990. Онда је дошао рат и завод „Змај“ је у јесен 1991. године евакуисан из Велике Горице. Ирачки „мигови-21“ и „мигови-23“, осим једног авиона „миг-23“, у сандуцима су пребачени у завод „Мома Станојловић“ у Батајници. Тај један „миг-23“, који је био при крају ремонта, прелетео је на Батајницу, а пилот Омер седео је у кокпиту авиона на кухињској хоклици, јер седишта није било. Онда су се ти сандуци с ирачким авионима годинама превлачили по аеродрому и заводу „Мома Станојловић“, онај један „миг-23“ поносно је и у комаду стајао на стајанци завода. Ни авијација НАТО није хтела да га 1999. гађа, иако смо га лепо потурили као мету, али су ти неваљалци сигурно знали да се ми шалимо. После 1999. тај је „миг-23“ завршио у Музеју авијације на Сурчину. Сада одједном сви ти ирачки авиони као да су ускрснули из сандука. Као вампири. Покушавам да одгонетнем тајну. Ирачани су платили ремонт пре скоро 19 година. Зна се ко је у Београду тада узео паре за то. Хрвати могу да кажу да смо им мазнули ирачке авионе. Мајстори који знају како се ремонтује „миг-23“ остали су у Хрватској, без њих ми тај посао не можемо да урадимо. Прошло је толико времена да су и „мигови-21“ из сандука сада само гомила алуминијума. Чему онда јавна прича о тим авионима? Па, можда неко мисли да наше „мигове-21“ који су зрели за ремонт само мало префарбамо и утрапимо Ирачанима. Признајем, није лоша идеја.
Иначе, авиони из сандука прете да постану тренд у Србији. У централној логистичкој бази војске Србије недавно је у сандуку откривен сасвим нов авион Г-4. Крила, труп, скоро све. Годинама нисмо ни знали да имамо још један Г-4. У сандуку. А Вук Бојовић је морао да из Зоолошког врта врати авијацији ону „цесну“ што му је авијација пре бомбардовања 1999. поклонила да краси Зоолошки врт. После 1999: враћај, Вуче, „цесну“!
Већ пуних девет месеци траје процес враћања шест авиона Г-4 из Црне Горе у Србију. Подгорица каже да је све одобрила и да је одавно спремна да их врати Београду. Ко то у Београду отеже и зашто? Ко је одговоран да нешто што се може средити за два дана траје већ девет месеци? И када то Србију неће коштати ни један динар. А закон о информисању потписан је истог дана.
Неједнаке брзине у Србији?
