За време годишњег одмора, овог лета, док смо се шетали Акропољем, ћерка Сандра, која је рођена у Аустралији, стално се мучила са терминима AC (нова ера) и BC (стара ера). Наиме, у досадашњем дванаестогодишњем школовању у Аустралији, она је учила историју само пола године у седмом разреду (иначе је завршла добру приватну школу)!

У то време у Београду је гостовала Аустралијска група AC/DC.

Тако је настао нови термин “AC/BC” а од тог тренутка смо се разумели много боље.

На уобичајено питање, које се поставља туристима, најпре смо сви (укључујући и носталгичну супругу Нину) одговарали “Ми смо из Аустралије”. Када су нам досадила “потпитања” почели смо да одговарамо са “Ми смо Срби”. Ко зна зашто, али потпитања нису ни ту престајала - ваљда зато што смо повремено користили енглески.. или смо им само тако деловали онако обучени „по аустралијској моди”. Онда смо променили, па смо одговарали са “Ми смо Срби из Аустралије”. То је било добро за све друге осим за Сандру – за њу то није било “cool”. На крају смо на то уобичајено питање узвраћали са потпитањем “А шта ви мислите, одакле смо?”.

После посете Акропољу, где смо сазнали да су га саградили сами грађани (а не робови), навалсимо на остатак града. Дакле – шопинг. Атина има много продавница ципела - то сам приметио највише по “удару” на моју кредитну картицу. Ресторани су на неки чудан начин нестали из центра града, остали су само “Мекдоналдси”. Нина и Санда су имале разумевања и за моје “специјалне” интересе - антикварнице у којима се продаје роба из влажних подрума. Нажалост, Роми нису имали ниста “Serbian”.

А сада, када пребирем по утисцима, највише волим да се сетим грчког свештеника који је куповао ципеле својој супрузи у оној истој продавници где је “страдала” моја кредитна картица. Тада сам схватио да и попадије носе модерне ципеле и тиме попунио још једну “рупу” у мом погледу на свет. А у једној другој продавници сам научио да, када купујете икону, икона мора вас да одабере! Остало је једино нејасно зашто нисам успео да поново пронађем ту продавницу. Ваљда су Атинске улице превише испреплетене.

Следећа дестинација – Рим вечни град. Поново кроз рендгене и камере за “свињски грип”, чекање у реду са Суданцима ( јер нисмо “ЕУ”), сервирани сендвичи у авиону (криза је), мафија од таксита и хотелијера (150 евра ноћење) и најзад - Колосеум.

Када вас виде са “Никоном СЛР”, водичи се утркују да вас угурају “преко реда”. А када их одбијете, после чекања у реду од једног сата, уђете у тај Колосеум и схватите шта се ту у ствари дешавало (борбе људи са лавовима), па онда пожелите да што пре изађете “на свеж ваздух”.

Три дана за тако велики град! Следи одлука - морамо да се концентришемо само на крупне ствари.

Ватикан. Прошетали смо се оном широком улицом. Остали смо импресионирани и поново се одупрели досадним водичима. Исцрпљени од пењања по зидинама, враћамо се у хотел. Ја сам одмах легао и, онако обучен у Најк тренерицу, заспао.

Те ноћи сам уснуо чудан сан…

“Средњи век – време пре Косовске битке (орјентир број један). Цар Душан долази до зидина посрнулог Цариграда. Становници града, видевши да амбициозни владар може да спасе Византију, добровољно му предају кључеве града . За кратко време град је процветао сјајем античке Грчке. То је привукло натраг све оне који су већ кренули на Запад, где су хуманизам и ренесанса нестали. Османлије су заустављене, па се пад Цариграда 1453. битка на Марици и Косовска битка никада нису одиграле. Душанов син Урош је, после очеве смрти, наследио велико царство, и уместо “Нејаки” добио је надимак “Велики”. Нова Византија се простирала од Трста до Каира и на северу до Сибира. Западњаци као туристи одлазе у Цариград, где је званични језик - српски…”

Овде долази пауза. Мало већа. Да попијем воду …

***

Ето ме поново на послу у Мелбурну: загрејана канцеларија (овде је зима), бесплатна кафа, ручак “тачно у подне” а онда шетња кроз парк. Да се коначно одморим. А можда бих могао да узмем и који слободан дан па да на миру са Нином попијемо кафу у нашој “перголи” (аустралијски израз за покривени простор у башти).

Макете Акропоља и Колосеума стоје у кући, високо на полици са сувенирима.

Изрека “Ко тебе каменом, ти њега хлебом” виси урамљена на самом улазу у кућу.

А сан?

Нема друге него да га што пре заборавим - баш је нереалан.