уторак, 14.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 08.09.2009. у 22:00 Марија Ђорђевић

Све мене Октобарског салона

Марко Црнобрња, Маказе, са 46. Октобарског салона

Јубиларно, 50. издање Октобарског салона, годишње изложбе која се отвара 2. октобра, повод је да се поново покрену годинама актуелна питања која се најчешће своде на једно: Какав нам је Салон потребан?

У својој полувековној историји, Салон је хваљен и куђен, афирмисан и оспораван и какав год био, он је опстао. Основан је 1960. године као изложба најбољих остварења из области ликовних уметности, да би 1967. године постао значајна смотра актуелних токова и у примењеној уметности. Оснивач Салона је Скупштина града Београда, а организатор Културни центар Београда.

Салон је пролазио кризе и промене идентитета у складу са променама културне политике.Пре 50 година основан је у атмосфери, како је у једном од каталога забележио Срето Бошњак, „локалпатриотизма” Београђана и градских власти, односно жеље да Београд добије манифестацију какав је тада био Филмски фестивал у Пули, Дубровачке летње игре или Стеријино позорје.

„Врло је тешко открити шта је у смислу политичке и друштвене воље стајало иза оснивања Октобарског салона шездесетих година”, каже историчар уметности Радоња Лепосавић, аутор округлог стола и пратеће књиге „Пажња критика” на предстојећем 50. октобарском салону.

Оснивању првог Октобарског салона претходила је атмосфера полемичних тонова између традиционалиста и модерниста, Титов говор против енформела и апстрактне уметности, али је већ на првом Октобарском салону, као што каже Лепосавић, победу однела модернистичка струја, упркос намерама да се она спута.

Велики ангажман у афирмацији модернизма приписује се Миодрагу Б. Протићу, оснивачу Музеја савремене уметности у Београду.

Седамдесете године обележиће, између осталог, и специфичан аутизам организатора октобарских салона у односу на концептуалну уметност.

До 1974. године ова годишња изложба одржавала се на месту данашње гараже у Масариковој улици, дакле недалеко од СКЦ-а, где се рађала наша концептуална сцена са њеним протагонистима као што су били Марина Абрамовић, Раша Тодосијевић, Неша Париповић, Гергељ Урком, Зоран Поповић…

Није било никакве комуникације између Октобарског салона и уметника концептуалиста, па је група активна у СКЦ-у 1971. године организовала изложбу Генерација 71 као реакцију на текући Салон. Наредне године такође реагују „контраизложбом” Октобар 72, али равнодушност „главне струје” и даље је на снази.

Након што је 1975. завршена реконструкција павиљона „Цвијета Зузорић”, изложбе Октобарског салона одржавају се на Калемегдану, а три године касније одржава се Отворени октобарски салон у хали Пинки, опет као противтежа главној изложби.

Организују је незадовољни уметници чија дела нису нашла места на главној изложби.

„Онда се видело да ту нема ничег различитог. Критичар Василије Сујић је тада написао да када би изложбе замениле места, разлике се не би уочиле”, каже Лепосавић и додаје:

„Салон се све више претварао у друштвени спектакл. Да је било паметних, скандалима је било могуће скренути пажњу на ту ’другу линију’ у уметности као што је то на пример учињено са Тарнеровом наградом у Енглеској. Овде, међутим, није било слуха за тако нешто”, истиче Лепосавић.

Критике свих салона углавном су се бавиле процедуралним питањима, а мање уметничком продукцијом. Једно је сигурно: увек је било незадовољних уметника.

Октобарски салон је најпре функционисао тако што је савет Салона бирао селекциону комисију која се бавила избором уметника и радова. Од 1993. године уводи се пракса самосталних селектора чији се број од салона до салона разликује. Рекорд је постигнут 1998, када дела бира 16 селектора!

Прва година новог миленијума остаће упамћена по томе што су селектори били уметници, али овај експеримент више није поновљен.

Од 2004. године Салон се интернационализује са образложењем да је то једина градска културна манифестација која је у својој основи остала локалног карактера односно представља искључиво домаћу уметничку сцену. Намера је била да се Београд упише у интернационални календар уметничких дешавања, али и да се овдашњој сцени да прилика да се упореди са иностраном.

Бира се по један уметнички директор који прави међународну селекцију.

Кустоси и организатори досадашњих међународних салона омогућили су да у Београд дођу значајна имена савремене међународне уметничке сцене, као што су били кустоси Рене Блок, Анда Ротенберг, Лоранд Хеђи, Роберт Стор који је те године био и уметнички директор Бијенала у Венецији.

Осим тога, изложбе Октобарског салона биле су представљене на међународним бијеналима у Солуну, Берлину, у Музеју Сент Етјен.

Коментари0
51d75
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља