среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:02
Хоби

Кућа пуна успомена

Напустивши свој дом у Приједору, што му је прилично тешко пало, Драган Јефтенић је одлучио да сачува оптимизам тако што ће почети да се бави неким хобијем. Случај је хтео да то буду дрвене макете
Аутор: Д. Станковићсубота, 12.09.2009. у 22:00

У природи човека је да ружна сећања потискује, а памти само лепо. Управо тако је Драган Јефтенић и успео да сачува оптимизам и здрав дух. Није хтео да допусти да га заокупе црне мисли, за шта је, руку на срце, имао много разлога после свега што је, као и многи сличне судбине, преживео распадом државе. Морао је да напусти свој дом и Босну, и са породицом потражи ново уточиште. Пронашао га је у изнајмљеном стану у београдском приградском насељу Калуђерица и ту, практично, кренуо испочетка.

Да се не би враћао у оне тужне деведесете које су му потпуно промениле живот, најрадије је мислио на своје село, цркву, кућу, бунар и све што га је тамо окруживало. У непознатој средини драге успомене на родни крај оживео је правећи макете.

Тиме је почео да се бави у јануару ове године, и то случајно.

– Мада ми је ликовно у школи било омиљени предмет, а нарочито сам волео да цртам, са дрветом никада раније нисам експериментисао. Али, када сам од столара донео неке летвице, не памтим више за шта су ми биле потребне, из чиста мира, са лакоћом сам направио једну малу столицу, клупу и сто са фиоком. Одушевио сам се као мало дете кад прохода, па више нисам могао да се зауставим – каже озбиљна лица, с благим, једва приметним осмехом и тихом сетом у очима која открива да још жали за својим домом.

Ради по сећању

Прво је пожелео да направи макету своје некадашње куће у Приједору. Међутим, то му није баш ишло од руке.

– Како год сам је постављао, стубови су се рушили. Све што сам започео, морао сам да развалим. Али, нисам се предао. Од тог материјала после сам „изградио” цркву. Успела ми је из прве. Минијатурна је, али потпуно верна оригиналу. Унутра има све што има и у оној правој – иконе, олтар, чак и звоно на звонику – истиче са задовољством.

Онда му је на памет пао бунар са ђермом, истоветан какав је имао.

(/slika2)– Није ми требао ни сат времена да га направим.. Знам све како изгледа и зачас сам га завршио. Све је ту, и ланац, и кофа и срп и коса окачени са стране. Носио сам се мишљу да сипам и воду, али се бојим да ћу је просути где не треба – каже, још се премишљајући око те појединости.

Потом је направио и запрежна кола, а ускоро ће да упрегне и коње, комплет опремљене, само да нађе све што му је за ту замисао потребно. Пошто га и иначе више привлаче старе ствари, вадио је из заборава све чега се сетио, па је сада на реду фијакер из серије „Село гори...”, а кад набави још материјала прижељкује да овај „возни парк” обогати и кабриолетом из филма „Маратонци трче почасни круг”.

Све је у сразмери, све функционише. Не црта шему, само направи постоље и после ради „из главе”, по сећању.

– Пред собом имам јасну слику како то код нас у Босни изгледа, и не изостављам ни детаљ. Кад сам, рецимо, радио кочије, украсио сам их „по пропису” као праве, а убацио сам и сунђер да бих тапацирао седишта. Кад их погледа, човек просто пожели да се смањи и провоза њима.

Гради на свим пољима

Пошто се његов комшија, иначе бивши новинар сарајевског „Ослобођења”, сада бави столаријом, а радио је на рестаурацији Хиландара, од њега често потражи савет кад му нешто запне, па више нема промашаја.

Градња оне праве куће у Приједору засад добро напредује, већ је стигао до прве плоче, а са овим искуством које је стекао, мисли да је дошло време да још једном покуша да направи и макету. Никуд не жури, а није ни у могућности, јер његова трочлана породица живи од скромних примања. Драган је завршио школу унутрашњих послова у Сарајеву и дуго је радио у полицији, а сада ноћу развози штампу. Син је водоинсталатер. Видео од оца, па и он експериментише, али на неком другом пољу. Више га интересују мотори и аутомобили. Супруга ради у пекари. Кад раном зором пође на посао, „набаци” мужу идеју, а кад се врати – он то већ претворио у дело.

Пошто је преко дана слободан, мало одспава, а онда узме тестерицу, ножић, шмиргл папир и по цео дан кроји и склапа дашчице. Све ради ручно, уз помоћ ситних алатки, машине не користи.

Многи се питају одакле му толико стрпљења. А он објашњава:

– Мене ово смирује. Сав умор и нервоза уз овај рад нестају. Опуштам се присећајући се лепших времена.


Коментари0
8cfbb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља