субота, 04.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 11.09.2009. у 22:00 Славко Тимотијевић

Анатомија једног Салона

Александар Рафајловић, Земља, са 46. Октобарског салона

Свако ново издање традиционалне и стожерне манифестације за визуелне уметности, какав је Октобарски салон, увек и изнова покреће питања генералне концепције Салона, његове неопходности, количине новца који потроши (никада и о томе какви су ефекти новца који је уложен), питања односа старих и младих уметника, традиције и (пост) авангарде, „мејнстрима” и алтернативе, потреба и оних и ових уметника као и потреба публике у чије име се обично подмећу најневероватнија кукавичија јаја.

Како ламентирање над прошлим добрим или добрим овим временима не би прешло у досадни стереотип одлучили смо да путем мале ретроанализе укажемо на развојну путању Салона и покушамо да актуелну манифестацију лоцирамо у актуелну реалност, што ће нас заобилазно или директно свакако довести до теме о проблемима уметничког система код нас.

Ако се прича врати до самих корена, до смисла постојања манифестације, онда се безрезервно мора констатовати да је Октобарски салон основан крајем педесетих година у првом таласу либерализације друштва и културе (у другом таласу ће се основати Музеј савремене уметности, Битеф, Бемус и Фест) са намером да буде стожер новооснованог система уметности. Политичка елита је желела, пре свега, да се дистанцира од тврдог, политкомовског типа културе, дакле да се покаже у светлу напредног грађанског друштва.

И, мора се признати, такав пројекат је имао смисла и он је заиста давао резултате. О томе говори и значајна подршка других земаља које су ове промене подржале уступањем веома значајних изложби (Савремена француска уметност, Холандско сликарство, Хенри Мур, Ван Гог, Савремена уметност САД, Савремена италијанска уметност, Ив Клајн, дадаизам и друге). Систем уметности је постављен и он је имао све потребне механизме: новац, институције (галерије, удружења), организовану кадровску политику која је креирала програме и успостављала међународну сарадњу, медије који су систематски пратили програме, тржиште (отворена је продајна галерија), па чак и стручни часопис – „Уметност”. Алтернативна сцена није постојала сем ако се статус новоформиране сцене не протумачи као алтернатива социјалистичком реализму због чега је након промена политичког курса и постала „мејнстрим”.

Кад систем колабира

У тој специфичној тачки када је систем почео да функционише, етаблирани су одређени стандарди, навике и менталитет који је сцену чинио чак шармантно успешном. Октобарски салон, повезан са значајним датумом ослобођења Београда, представљао је културни догађај пар екселанс иако је многима било јасно да је готово одмах склизнуо, прво у популистички а затим у естрадни менталитет, без обзира на ауру професионализма и стручности коју је покушавао да одржи.

Но, да не буде неспоразума, постављање културног система био је веома озбиљан посао и његови архитекти су посао пројектовања урадили, имајући визију модернистичког развоја уметности, готово како ваља. Поготово ако се узму у обзир беда, заосталост и претпоставка веома ограничених друштвених капацитета за конзумирање савремене културе. Мислим да се не могу оптужити за то што нису предвидели постмодернистичко убрзање јер из перспективе непосредног раскида са социјалистичким реализмом тешко да су се могли назрети обриси једног развијеног система културе.

Али, из ове перспективе се види да није био проблем у пројектовању већ у квалитету изведених радова и апсолутном одсуству било каквог одржавања система. А систем који се не одржава колабира. Такође, наручиоцима система уметности очигледно није било стало до његовог логичног развоја. Систем уметности је остао препуштен сам себи на самоодржавање без пуног мандата и оперативно-извршних механизама да се може самостално развијати. Зато је систем остао затечен, а његова структура се расточила због значајних промена у уметности крајем шездесетих година које није разумео нити је могао да их прати. 1972. године Октобарском салону се директно програмски, па и политички супротставила изложба Октобар 72, отворена истог дана у београдском СКЦ-у као и Октобарски салон који је отворен у непосредном комшилуку у Уметничком павиљону у Масариковој улици. Тога дана сцене су се помешале, учесници ОС су посетили СКЦ, а учесници О 72 су ишли у Павиљон. Међутим, то нису били сусрети разумевања и пријатељства. Требало је да прође готово тридесет година да се, након промена из 2000. године, изврши смена генерација, да се направи нови преокрет који се заправо десио управо тада, почетком седамдесетих. Ето, само толико касни наше друштво.

Можда је 1971. година требало да буде прекретница; можда је неко морао да извуче неки закључак на основу притиска млађег дела културне јавности, с једне стране, и евидентног окоштавања манифестације, с друге, и у тренутку када је Београд почео да живи космополитски, промени концепцију и интернационализује Салон и стави га у раван Битефа и Феста. Потпуно је јасно, историјски гледано, да је 1972. године одржан последњи Октобарски салон у таквој концепцији – његов „генетски” потенцијал је тада већ био потрошен. Након тога следило је отаљавање. Могући развој ситуације био је или оснивање нове институције међународног карактера (то би заправо био управо основан Фестивал проширених медија – Априлски Сусрети СКЦ-а, али тај култни фестивал никада није препознат као капитална културна вредност па стога није ни „легализован“. Много година касније на трагу његове концепције покренут је БЕЛЕФ но без икаквих значајнијих доприноса) с тим да актуелни Октобарски салон остане као нека врста драфта за домаћу селекцију, или да се генерално промени курс и концепција манифестације.

Традиционално мудровање

Будући да се није десило ништа, да није дошло до промене, коалиције или кохабитације, нити се променио генерални курс, сцена се потпуно подвојила. Нејасно схватајући потребу да се нешто мора променити у концепцији саме манифестације, селекторска комисија ОС из 1977. изоставила је многа “значајна” имена, али и поетске изразе за које је сматрала да не припадају новом курсу. Одбачених више од осам стотина уметника одједном се нашло у чуду, верујући да им је нанета страшна неправда.

Након што су промене извршене, постало је видљиво да су у питању само „козметичке”, а не и суштинске промене. Очигледно је недостајао много шири угао посматрања уметничке сцене, далеко озбиљније разумевање свих њених феномена, па, на крају крајева, и одважности да се представе најновије или радикалније уметничке појаве. Односно, онај стално присутан политички фактор, као један вид друштвене контроле, стално је ометао да стручни рад препозна и у први план стави идеје и кадрове који би били способни и вољни да се носе са проблемима и да их решавају у складу са стандардима развијених уметничких система.

Циклус издања ОС започетих политичким променама, пре свега на нивоу града 1998, а затим и на нивоу државе 2000. године, успео је да у релативно кратком року редефинише статус Салона, да га интернационализује, да му промени кôд и да га стави на мапу међународних манифестација. Но ове промене провоцирале су традиционални менталитет српских мудраца да полемишу о томе да ли је можда боље да Салон ипак буде бијенални, да салон буде само међународни, да салон буде само домаћи, да се салон врати на ревијалну концепцију итд. Сви они заборављају да је Октобарски салон једина манифестација која је ипак успела да опстане показујући способност да се мења. Но, дозволимо онај грађански принцип – нека селектори утичу на промене а нека јавност оцењује квалитет тих промена.

Овогодишњи Октобарски салон са својим тежиштем на уметницима који већином живе и раде у Србији али који су присутни на међународној сцени, нема за циљ да врати Октобарски салон у домен локалног догађаја већ управо да означи „домаћег уметника” као „међународног уметника”.

Коментари1
9c49d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

splin kasabe
u srbiji postoje,dakle,međunarodniji umetnici od međunarodnih,ženskiji umetnici od ženskih umetnika(umetnica),konceptualniji od konceptualnih,slikarskiji od slikara,demokratskiji od demokratskih umetnika,kontekstualniji umetnici od umetnika kontekstualaca,filozofičniji od umetnika-filozofa,savremeniji od savremenih,odabraniji od odabranijih...kroz nakaradni jezik i činove opravdaju se i obrazlažu lični,uvek lični i političko korektni,tendencijski i zato često nekulturni(jer je kultura je važnija od znanja)i provincijski,nevizionarski,nekreativni(jer su emotivno zapuš-t-eni),dakle mrtvosani,nesenzibilni izbori,odabiri i odluke.u srbiji 'postajati međunarodan'je politička odluka klase službenika sistema da samo određene umetnike dovezu do neke međunarodne galerije,smotre tako da'postajati međunarodan'nije ni kulturni proces ni kulturna činjenica već je stvar ideološke i tehnokratske odluke i procene(?!)jedne,postojeće vlasti i njene paradigme i to nema nikakve veze,najšešće,sudeći po artefaktima koji se biraju-da je u pitanju lični ili politički angažman samih umetnika.bez pomoći vlasti,odnosno jedne države da se 'postaje međunarodan'ostaju i oni umetnci u srbiji koji to postaju(i jesu)već godinama i decenijama ali bez podrške i bez patronata nad svojim radom i egzistencijom-bilo koje dosadašnje ideološke paradigme i njene infrastrukture.i,pošto su slobodni od vlasti,vidljivi su samo izvan srpske čaršijske javnosti.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља