субота, 18.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:30

Комунисти су ми узели све сем лопте

Аутор: Славко Трошељсубота, 12.09.2009. у 22:00
Увек у трагању за новим знањем: Ранко Жеравица (Фото Горан Жеравица)

ВИШЕ ОД СПОРТА
Ранко Жеравица (80) јесте светско кошаркашко тренерско име. Са свим саставима државних тимова Југославије освојио је чак двадесет две медаље!

Имао је само тридесет седам година кад је под његовом командом освојен Шампионат света у Чилеу (1966). Овај резултат је поновио и у Љубљани (1970), кад су у финалу побеђени Американци (70:63). Затим је своје изабранике довео до олимпијскетитуле у Москви (1980). 

А, пре две године, у време Европског кошаркашког шампионата у Шпанији, добио је своје место и у Кући славних Светске кошаркашке федерације, у Алкобендасу, код Мадрида.

Рођен је у богатој војвођанској породици коју су, после Другог рата, комунисти „ослободили” од имовине...

Са супругом истог занимања, Загом (69), рођеном Симић, има двојицу синова: Душана (39), туризмолога, који живи у Шпанији, у Сарагоси, и Горана (36), машинског инжењера, који је у Америци, у Чикагу, а ту су и двојица унука: Адријан (7) Душанов и Максим (два месеца) Горанов син.           

Из ког окружења сте пошли у живот?

Рођен сам у Новом Милошеву, код Кикинде, у богатој породици. Имали смо велико имање: земљу за обраду, салаш са свим домаћим животињама, комплетну механизацију: трактор, вршилицу, круњачу... Чак и агрегат за струју. Одрастао сам, уз велики рад, али материјално врло комотно. Отац Милорад и мајка Љубица су били вредни људи и у том духу су васпитавали мене и две године млађег брата Миливоја.            

Како сте доживели Други светски рат?

Веома тешко. Отац је одведен у заробљеништво, а мајка је остала сама са нас двојицом. Уз све то школа ми је била у Кикинди. Учио сам само у путу, у возу, један сат дневно, а све остало време сам радио на имању. Тако сам завршио и гимназију. Отац се, после рата, вратио кући, али имање нам је, одлуком власти, преполовљено, а убрзо и потпуно одузето, а отац је, да би комунисти оправдали свој поступак, био две године у затвору, а ми смо остали у кући са четири столице, столом и два кревета...

У ком смеру сте тада кренули?

После тих догађаја предао сам се лопти као икони; прво као фудбалер, а потом као кошаркаш. Комунисти су ми све друго узели. Лопта ми је, тада, била све у животу: и једина љубав и цела имовина, али нисам заборавио школу. У Београду сам био на три факултета: Рударском, Геолошком и Правном. Ипак, ни један нисам завршио. До дипломе правника требало ми је још само годину дана...

Зашто то нисте учинили?

Тада сам већ био професионални кошаркаш у београдском Радничком. Ту сам, још као играч и капитен тима, стицајем околности, водио прво женску, а после и мушку екипу. Плату сам добијао у натури. Имао сам плаћени ручак у ексклузивној мензи „Маратон”. То сад изгледа понижавајуће, али био сам у тешкој ситуацији. Нисам то могао да одбијем.

Да ли су вам нудили партијску књижицу?

Учинио је то Стане Доланц, тада савезни министар унутрашњих послова. Добро смо се знали. Одбио сам то на најгрубљи начин. Није се љутио. Само ми је рекао: „Заборави ову понуду. Сматрај да ти то нисам рекао...”

Какав сте били кошаркаш...

За Раднички сам одиграо 256 утакмица и, давао сам, у просеку, 14,1 кош, што је и сад веома добар учинак. Ипак, тиме се не поносим. Јер, она кошарка не може да се упореди са овим начином игре. И од 1954, кад сам имао двадесет пет година, скинуо сам дрес играча и посветио се само тренерском послу.

... а где све тренер?

После шеснаест година рада у Радничком био сам тренер и Партизана и Црвене звезде, затим у Пули, Сарагоси, Барселони, Казерти, Наполију, Санитарији из Аргентине... Али, истовремено, и селектор државног тима на низу такмичења, од балканских игара до светских шампионата и олимпијских игара. 

Кад сте се озбиљно заљубили?

Било је то у пролеће 1957. године, кад сам се вратио са одслужења војног рока. Зага Симић је тада имала седамнаест, а ја двадесет осам година. Била је одлична кошаркашица ОКК Београда и ја сам је врбовао да пређе у Раднички. Али, признајем, не само због Радничког. И онда сам, из тог разлога, оставио женску екипу другом тренеру, а после пет година отишли смо пред олтар. Имамо двојицу синова, двојицу унука и две снајке. Нашој срећи нигде краја нема.

А да ли сте некад били дубоко несрећни?

У то стање ме је довела само погибија кошаркаша Радивоја Кораћа. У овој несрећи Зага и ја смо, стицајем околности, били сведоци целог тока догађаја. Враћали смо се из Сарајева после тренинг утакмице. Ми нашим, а он својим колима, иза нас. И кад је настојао да обиђе један „фијат”, возач тих кола му, кретањем по средини пута, то није дозвољавао. Видео сам све у ретровизору, а Зага је то гледала кроз задњи прозор. А кад је наишао аутобус у супротном смеру дошло је до судара са Кораћевим аутомобилом. Вратили смо се до места несреће и унели Радивоја у наша кола у жељи да га одвеземо до првог лекара. Али, на наш ужас, Радивоје је заувек затворио очи у Загиним рукама. Било је то 2. јуна 1969. године.

Како доживљавате нову селекцију Србије?

Сад сам, са Загом, у Чикагу због рођења нашег другог унука, али гледам и овде телевизијске преносе Шампионата Европе у Пољској. Први статистички подаци „говоре” да је наш тим оријентисан на одбрану. Друго: немамо изразитих појединаца. А у утакмицама ове врсте титуле освајају они који имају бар једног вансеријских играча. Додуше, Ивковић се труди да великом ротацијом у екипу уводи све играче, али не мислим да је то пут ка правом успеху. Ми немамо ни изразитог стрелца, ни изразитог скакача. Добро је што губимо мало лопти. То је чињеница. Али, у ефикасности смо испод просека... Наравно, радује ме што смо победили Шпанију, али то није довољно... Ипак, Шампионат је у току. Рано је за завршни став.

Шта је ново у кошарци?

Индивидуалне вредности играча све више морају да се поштују и дограђују. Такви кошаркаши морају да добију велику слободу у игри и сва права у нападима, који не смеју да буду само шаблонски, а то значи препознатљиви. Шаблони могу да се примењују у одбрани, али не увек и у нападу. Значајно је, исто тако, да све више мора да се поштују контранапади, јер ту долази до изражаја развијени таленат и креација појединаца. 

Да ли успоравате ритам живота?

Иако сад немам обавезе понашам се као да их имам. Увек имам план рада. То су читање новина, стручне литературе, занимљивих књига и часописа. Сваки дан полазим са Загом у дуге шетње. Не волим природу. Шетамо кроз град. Радујем се сусретима са познаницима. Највећи део године смо у Сарагоси, али све то чинимо и у Београду, па и сад у Чикагу. А обожавам гледање свих спортских ТВ преноса. 

Како ваше срце све то издржава?

Одлично. За то су се, пре три године, побринули кардиолози: Јелица Келенић, некада кошаркашица Радничког и државног тима, и професор Бошко Ђукановић, хирург и директор болнице „Дедиње”. Јелица ми је препоручали уградњу три бајпаса, а Бошко је одрадио тај посао. 

Да ли сте носталгични?

За Београд то не могу да кажем. Нама је у Сарагоси јако добро, ми смо у овом граду веома цењени. Ту ми је син, снаја, први унук. Не живимо заједно, али сваки дан се виђамо. А носталгичан сам за Кикиндом. У том граду сам одрастао. Кад дођем у Београд увек одем и до Кикинде. Пуно ми је срце кад прођем познатим стазама поред гимназије...

А да ли је амбиција увек позитиван став?

Сигурно да није. Доказивање по сваку цену је неизлечива болест. Живот и све у животу је, кажу Шпанци, боље узимати „малом кашиком”. Али, за мене је, као животни став, значајнија радозналост. Тај однос никога не оптерећује, а свакоме улепшава живот. То трагање за новим знањима мени и сад улепшава сваки дан. 

Која је ваша врлина?

Мени је поверење најближе. Веома је значајно веровати у себе, али и у друге, пре свега у најближе чланове породице и у блиске пријатеље. Без поверења нема правих односа ни у породици ни у дружењу. А љубав је јако промењив животни однос, па често пређе и у своју супротност. А нада увек постоји, али често нас одведе у слепу улицу. Поседујем правдољубивост, мудрост и храброст, али нисам увек смирен, јер сам емотиван.


Коментари30
36c43
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

miso basic
Postovani, Ranko Zeravica do ovog intervjua ja sam vas obozavao, ali sve svaliti na komuniste, nije svojstveno jednom velikanu i svetskom strucnjaku.Da li ste ikada pomislili, kako je bilo onim bednim paorima koji su radili na vasem imanju za bednu nadnicu.Ko je tim ljudima oduzeo imanja...Inace, intervju obiluje sa dosta netacnosti, sto su primetili mnogi citaoci u svojim komentarima.Na kraju postovani Ranko, mislim da ste trebali govoriti samo o sportu, odnosno kosarci i da ste mogli bar jednom spomenuti cika Acu Nikolica od koje su svi ucili i mogli da nauce o kosarci.Zelim vam puno zdravlja i da uzivate u vasim unucima
serbin
Pravi covek , ljudina i Srbin. Emotivan i inteligentan. Ranko hvala ti za sve nase uspehe sa kojima smo odrasli. Ti si legenda i to ces ostati. A to sto si otvorio dusu o sudbini porodice - pa morao si. Dugo si i trpeo, ceo svoj zivot. A ovi sto te napadaju neka se prvo informisu. Dug zivot i jako srce od mene i moje porodice.
ljube stojkovski
Veliki greh cini covek kada "pljuje na vreme i period kada je bio postovan i trenerska ikona,jer ako je neko bio cenjen u to vreme bio je on.Ako pogledamo izjave ljudi koji su imali "privilegije" u to vreme uzivali u tim privilegijama,Zeravica,Bregovic i sl njima,valjda zbog dodvorivanju sadasnjem uredjenju sa "ponosom" iznose kako su oni "prkosili" komunistickom dobu.Sramota njihova.Po stare dane pokazuju svoje stvarno lice.Stvarno ih zalim.
Stevo
Vasem ocu nisu uzeli komunisti nista, nego losi ljudi Srbi! Takvih je i danas puna Srbija! A kako ste mogli da studurate na tri fakulteta kad su vam komunisti uzeli sve! Ma vi ste imali vise nego 90 % drugih. Tipicna srpska istorija, kad cete poceti jednom da se stidite! Ma kad vam je Dolanc nudio clanstvo u KP/SK?!
slobodan veljković
simpatično me je zbunio žeravica: prvo da mu je nešto oduzeto, a onda da smo 66 osvojili prvo zlato, itd...naš najveći stručnjak svih vremena je JEDAN MALENI PROFESOR ČIKICA U ŠEŠIRU, KOJI JE ZNAO DA SEDI U PUBLICI, ČESTO i da stvori čuda u sfrj i italiji...da je ostao žeravica duže u reprezentaciji, nikad ne bi postojao tandem kića-moka, da je ostao u partizanu, partizan bi večito bio drugi u košarci...itd,itd, ukratko, jedan od trenera, kome je KOMUNISTIČKI SISTEM UPRAVLJANJA, omogućio da napravi prelepu i bogatu karijeru...šteta za ovoliku nezahvalnost, laži i greške...nema veze, nek je živ i zdrav

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља