среда, 27.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 19.09.2009. у 22:00 Славица Берић
Хоби

Јелек, антерија, опанци...

Део су нашег идентитета који морамо да сачувамо на путу у Европу, каже Неђа Стаменић, поносан на своју етнозбирку предмета који су раније имали употребну вредност, а сада су део породичног „албума”
Место за одмор и евоцирање успомена

Бајина Башта, градић у западној Србији, има мноштво разлога да буде туристички центар, почев од реке Дрине и језера Перућац, да не заборавимо и речицу Врело (дугачку тачно онолико метара колико има дана у години). Планина Тара, са бројним језерима, потоцима и врелима је прича за себе. Међутим, треба то све „упаковати” за избирљиве госте. Неђо Стаменић, Бајинобаштанин, поред оца Миће, угоститељског радника, још као дете је схватио шта привлачи туристе. У шали каже да је у хотелу проходао, сећа се и колико су стручњаци из Јапана који су учествовали у изградњи и овдашње хидроелектране били опчињени крајоликом. Све то га је и навело да одлучи да се бави туризмом.

 Наш саговорник каже да се школовао и у Лондону, а на пракси био у Шкотској, у месташцу Аберхелдин, не већем од његове родне Бајине Баште. Од Шкотланђана је научио како неговањем и чувањем традиције, може да се буде део Европе, а сачува властити идентитет.

– У националним ресторанима се служе јела у народној ношњи и уз гајде. Младићи се не устежу да носе килт, што плени пажњу и изазива дивљење туриста – наглашава наш саговорник, не скривајући дивљење према Шкотима.

Неђа је једно време провео и на Сејшелима:

– Ујак тамо има хотел, тако да сам једно време радио код њега и видео да ни наше поднебље, посебно планина Тара и река Дрина, није мање лепо.

По завршетку студија добио сам више понуда за посао у иностранству, међутим, одлучио сам да се вратим кући и стечено знање преточим у праксу.

По сватове с буклијом

(/slika2)Поред тога што ради на рецепцији хотела „Језеро” у Перућцу, Стаменић је често ангажован као туристички водич, али ипак нађе времена и за хоби, мало необичан за младог човека – сакупљање старина.

– Све су то ствари које су се у домаћинству мога деде, на планини, у селу Солотуша, свакодневно користиле. Временом су изгубиле употребну вредност, али за мене и моју породицу и даље представљају драгоценост. Отац је на време уочио њихову важност и на мене пренео жељу да их сачувам – каже наш домаћин.

Сваки предмет у Неђиној збирци има своју причу, почев од пегле за чије загревање се користио жар. Ту је и дрвени заструг (чанак) у коме су чобани носили ужину – парче сира и хлеб. У ћошку је чекрк за мотање предива које може бити од вуне, конопље или лана, па делови разбоја, вретено и преслица… Окачени о клин висе дедини опанци, шиљкани  које је носио на венчању.

– Дрвену буклију за ракију, окићену цвећем и свадбарским пешкиром, некада је носио позивар с младожењине стране идући од куће до куће да позове сватове. Из ње је гутљај испијао свако ко пристане да дође на венчање. Затим су је будући сватови поново украшавали и пунили ракијом, за срећу и дуг живот младенаца – прича Неђа, и сам „зрео“ за женидбу.

Сликање дозвољено

– Тестија се нашла на старом креденцу, а некада се у њој вредним жетеоцима и косцима доносила на њиве и ливаде хладна вода са кладенца.

За етнокутак Неђа је добио и награду града на такмичењу „Бирамо најлепшу башту”, мада је он само део целине која чини двориште Стаменића. Пролазећи поред њега многи застају, знатижељно улазе са жељом да се сликају у тој бајној башти усред Бајине Баште.

– На сајмовима туризма сам видео многе интересантне штандове и на основу тога је осмишљено двориште. Сестра Марија ради у Београду и не пропушта прилику да кући донесе покоју саксију цвећа. Неке смо добијали и од пријатеља из иностранства, тако да се на мало простора нашло доста разноврсних биљака, поред старе крушке, шљиве пожегаче, јабуке петроваче.... Одскора је ту и дрвени вајат: треба негде ставити колевку и сандук са девојачком спремом.

Све нам личи на темеље будућег етномузеја, док Неђа одмахује главом.

– Није то стручна поставка, већ више породични „албум успомена“. А то што се и другима, посебно страним посетиоцима, допада и што желе баш ту да се фотографишу, потврђује да у Европи имамо своје место, са свим нашим различитостима и културним наслеђем које морамо сами да негујемо и чувамо.

Коментари0
36965
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља