четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00
Сусрети

Прва и једина љубав

Многи ликовни уметници, и они са дипломом академије и аматери, сликају на дрвеној подлози али се Ана Боровац од њих разликује по томе што своје сликарско умеће најрадије показује на комаду одбачене тарабе или даске
Аутор: Дана Станковићсубота, 19.09.2009. у 22:00
Скидање с крста

Није уобичајено да се слике и иконе излажу у исто време на истом месту, чак и када простор то дозвољава. Ана Боровац је, ипак, недавно имала ту част. За добијену привилегију може да захвали само свом таланту и оригиналним делима.

Ана каже да је тај дар наследила од оца. Жеља која је вукла ка ликовној уметности и платну била је јача од било чега.

– Од када знам за себе, четкице и боје су ми биле надохват руке. Кад год су ме као малу питали шта ћу бити кад порастем, говорила сам: „Бићу Дали!”. Касније су ме инспирисали и Матис, Модиљани, Гоген и Пикасо, али нико ме није очарао тако као Дали. Имала сам срећу да је и наставник у основној школи подржавао и усмеравао мој таленат, тако да ме је сликање све више узимало под своје. После гимназије сам узалуд уписала Правни факултет, јер је сликарство било и остало моја прва и једина љубав, а ево, последњих двадесет година од тога и живим – каже Ана.

Каноне поштује, али не слепо

Мада је урадила неколико циклуса по угледу на познате сликаре, Ана је полако проналазила и свој начин изражавања. Допадало јој се наративно сликарство, па су јој кафане постале омиљени мотив, јер нигде није могла да пронађе тако сликовите приче као у том амбијенту где се преплићу разне судбине.

Иконама се тада још није бавила. Тек је 1997. године, на ликовној колонији у манастиру Црна Река, доживела преврат у души и посвећено почела да се њима бави.

Њене иконе су, каже, у много чему јединствене.

– Поштујем основне каноне византијског стила, али имам слободу да бојим широким захватом четке, па су можда, сликарски, мало више наглашене. Чак сам и цркве на својствен начин осликавала, али ми нико није ставио неку примедбу, а свештенство и Патријаршија ме подржавају у раду. Не држим се слепо неких правила, јер сматрам да је добро нешто мало и променити. На пример, не могу светог Николу да сликам обријаног, али могу да поправим пропорције тела – објашњава наша саговорница.

Ана је непоновљива и када је материјал у питању. Не би никад узела правилан и лепо обрађен комад дрвета, већ тражи окрајке и тарабе на којима је време „одрадило” своје, па их после ставља у замрзивач и тако спасава од црвоточине. Не практикује ни да прима наруџбине. И кад прихвати, не иде јој од руке ако купац није искрено заинтересован за икону. По њеном осећају то му онда и не припада, па одустаје.

На помолу уметничко село

(/slika2)Наша саговорница је учествовала на многим изложбена, али ону у Дипломатском клубу у Београду издваја као најзначајнију, јер одатле креће њен успон.

Готово да нема амбасадора који није понео неку моју икону, најчешће Свету Петку. Нема континента где није отишла. Узимали су је чак и припадници других религија, додуше, као слику, јер икона и јесте слика све док се не освешта. То ме веома радује јер на тај начин представљам свој народ. Нема броја колико сам слика и икона поклонила. Мислим да тако треба – каже Ана и додаје да се нимало не осећа разапето између земаљског и небеског. Благи прелази између телесног и духовног препознају се у финим покретима светаца на иконама и блаженим изразима лица обичних људи на сликама, у шта су се уверили и посетиоци њене последње изложбе, у клубу „Вук Караџић” у Београду.

Ана и живи као што слика. Мада је дуги низ година мало у Београду, мало у Нишу, савршено функционише. У оба града има собичак где ствара, једино, каже, дангуби у аутобусу. Резултат огромног труда и неисцрпне енергије и инспирације је једна изложба годишње. И поред тога, Ана има још много неостварених жеља, а као члан удружења „Цар Константин” у Нишу и „Палилулац” у Београду види шансу да и то спроведе у дело.

– Већ десет година у мени зри, а сад је и сазрела, идеја да насликам Сунчев систем. Такође имам план да у неком селу, још нисам одлучила којем, окупљам разне уметнике, старе занатлије и музичаре. Најприкладније би можда било неко у околини Ниша, поред неке старе, напуштене школе у коју више нико не улази. На тај начин бисмо је поново оживели.


Коментари0
c7201
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља