недеља, 26.03.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:51

Славна историја нашег заборава

субота, 26.09.2009. у 22:00
Плоча која је постављена пре неколико месеци на Кајмакчалану, на коју нико из Србије званично није реаговао (Фото А. Цвијић)

Запуштена српска војничка гробља из Првог светског рата нису тако редак призор у Македонији. Гробља која су прекривена прашином и потпуно зарасла у дивље дрвеће и шибље, гробови расути по шумама још су чешћи призори на некадашњим просторима на којима су се одвијале жестоке и крваве битке на Солунском фронту.

Славна историја нашег заборава?

Ретке су државе које себи допуштају такав „луксуз”: погледајте Француску. Од Београда па надаље, француска војничка гробља пример су поштовања једне земље и народа према својим припадницима који су дали животе у ратовима и борбама новије светске историје. У Србији је, пак, много тога па и борба против заборава препуштено доброј вољи и ентузијазму појединаца: уморни од тога да подсећају надлежне на оно што им је дужност, кренули су да сами својим средствима и напорима учине нешто како би се, макар сређивањем вечних почивалишта у туђини, хиљадама српских војника чији посмртни остаци тамо леже одала почаст и оживело сећање на њих.

Уочи годишњице битке на Кајмакчалану (14. септембар 1918. – 30. септембар 1916), пре две и нешто недеље, из Београда је у Македонију кренула група од двадесет планинара из Планинарско-смучарског друштва „Копаоник” и десет чланова Удружења ратних добровољаца од којих су неки били и потомци српских војника који су се борили на овим просторима. Вођа пута био је Станоје Стојковић, а циљ је, поред пењања на врх Кајмакчалана, било рашчишћавање запустелог српског војничког гробља у селу Скочивир, на четрдесетак километара од Битоља.

Готово за неповеровати: од 1918. године до данас ово гробље, од око 3.500 квадратних метара, и на којем је сахрањено око 500 српских војника погинулих у борбама на Кајмакчалану, нико није посетио нити, наравно, одржавао.

Група је била прва после деведесет година која је не само дошла да гробље види него и да га, у дводневној акцији рашчишћавања, уз све потребне дозволе македонске државе, среди како би у наредним годинама могло бити једно од очуванијих споменика из Првог светског рата.

Село Скочивир, које подно планине Ниџе и њеног највећег врха Кајмакчалана лежи уз Црну реку, највећу притоку Вардара, некада је било значајно и веће; сада је запустело. Од готово стотинак породица данас једва да има више од десет душа које у њему живе. Чак и да желе да се у знак сећања на српске изгинуле војнике неки од сељана одуже тако што ће гробље макар чистити, не могу: притисла старост и немоћ. Узгред, у том Скочивиру се налази још једно српско војничко гробље из Првог светског рата – оно је у бољем стању, ограђено, али ће и њега једном стићи иста судбина заборава.

Гробље које је требало рашчистити налази се уз саму скочивирску цркву: до ове акције било је, може се слободно рећи, највећа шума у крају. Планинари и добровољци међу којима је био и неуморни осамдесетогодишњак Радојица Смиљковић, деда Раја, из Смедерева, прионули су својски: пошто је највеће дрвеће посечено електричном тестером, уз обезбеђени алат два су дана чистили гробље од пањева, грања, зараслог шибља и трња, све уредно сврставајући их у гомиле које су одношене или стављане у страну не би ли биле искоришћене за потпалу.

Из огромног густиша изронио је, на крају акције, пропланак с потресним призором: у сенци високог белог звоника и ретког дрвећа, остављеног да баца хлад, између зарђалих безимених гвоздених крстова пободених у земљу или палих стајали су нахерени и искривљени, лежали сломљени или сачувани цели надгробни споменици с којих су планинари срицали негде једва читљива имена сахрањених српских војника. Умрлих од рана, од глади... Споменици-подсетници, тешки, од камена, које су, по завршетку Првог светског рата, до Скочивира на таљигама вукли очеви, браћа, шураци из Србије..., да их у овом далеком селу у које ће ко зна када, и да ли уопште поново крочити, поставе изнад глава својих најближих.

Импровизовано, али искрено и од срца, гробље је после девет деценија опојано, уз споменике су упаљене свеће које су донете из Београда. Договорено је да се и идуће и наредних година организују сличне акције, а ово гробље настави да одржава и уређује. Планинари и добровољци су спремни да то и даље чине; може ли држава да коначно почне да и сама о томе размишља?

Анђелка Цвијић

----------------------------------------------

Када су војници плакали

У шумама Кајмакчалана, највишем врху Ниџе (висок 2.525 метара) на чијем су врху вођене најстрашније борбе на Солунском фронту (између српске и бугарско-немачке војске) и на којем је највећи број изгинулих, на готово свим странама, расути су гробови незнаних и знаних српских војника из Првог светског рата. Њих, запуштене, углавном зарасле у шумама и шумарцима, понеки туриста који џипом крене на врх Кајмакчалана или македонски ловац који туда прође, погледа, очисти, ода им почаст. Овога пута, добровољци су на обележју места где је погинуо одали почаст храбром потпуковнику Војину Поповићу, војводи Вуку, кога је убио бугарски војник и за којим су – по сећањима лекара – српски војници, његови борци који нису пустили гласа док су им секли удове и видали ране, плакали као мала деца док су га мртвог носили.

А. Ц.

-------------------------------------------------

Српска окупаторска власт

Пре неколико месеци, на врху Кајмакчалана, између капеле с тужно искривљеним крстом на врху (само што не падне!) у којој је почивало срце Арчибалда Рајса док га у Другом светском рату непријатељ није извадио и вероватно бацио, и спомен-костурнице српским војницима, неки „храбро непотписани” починилац забетонирао је плочу на којој стоји: „Опрости им Господе. Со голема жалост и почит ја оставаме оваа спомен-плоча за Македонците војници мобилизирани од српската, окупаторска власт и загинаа за туги интереси и поделба на Македонија. Нека им е вечна славата!” Српска држава до сада, колико је познато, није реаговала, иако су надлежне службе о томе обавештене.

А. Ц.


Коментари10
c9cc1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sramni potomak
Imao sam cast da prosle godine odem na Kajmakcalan, i poklonim se poslednjem sto je valjalo medju nama i tamo ostalo, kao i najvecem prijatelju sprskog naroda, Arcibaldu Rajsu! Zao mi je sto za najsvetije srpsko mesto gotovo niko od nas ne zna, ali to je verovatno zato sto ga vise nismo ni dostojni. Naravno, prilikom te posete sam pocistio crkvu, i nazalost, to je bilo najvise sto sam mogao, ali svakako ne i poslednje sto sam uradio...
Дурлански
Срамежљиво изнешена вест која је успела да остане непримећена.Свака част Политици што је успела и оволико.Битно да се данима трубило о одложеној паради.
Матко Матић
Интересантна је чињеница да данас у БЈРМ постоји потпуни аутизам што се тиче историје као пао временског периода и влада њена потпуна негација што сам лично имао прилике да се уверим. Наиме поред познате фалсификације античке грчке историје, на сам и помен Балканских ратова (од којих де факто данашња суверена држава БЈРМ и вуче државни легитимитет) житељи БЈРМ реагују изузетно непријатно и сматрају да их је српска војска тада окупирала. Поред тога влада просто манијакална нетрпељивост према свим наордима који их окружују, а локални историоклепци их уверавају да су они доиста порекла "Александра Великог". Нажалост, читава политика која је вођена тамо од 1945. па на овамо је ушла у правцу дробљења српског националног корпуса тако да данашња њихова игнораницја према овом питању и не чуди много. Македонија је за Србе изгубљена у оном тренутку од када су свита Лазар Колишевски и Светозар Темпо договорили да промовишу тзв. "македонски језик" који је по свим могућим језички параметрима "хибридна творевина", варијанта западнобугаског говора са основом српског вокабулара. Кад се на ово дода и неразјашњена прича о питању назива државе, цркве, мањинско питање, стиче се утисак да се на Балкану отвара простор још једној плишаној "БиХ".
Vesna
Sta rade nase ambasade kazete!? A sta radi Vojni muzej i Zavod za zastitu spomenika grada Beograda oko zastite par krajputasa koji su po njihovom zahtevu pokupljeni sirom Srbije kao primer nase borbe u Prvom Svetskom Ratu ali i tradicije ispracanja mrtvih vojnika (jedan od njih je i krajputas koji je moj deda podigao svom bratu, posto je po drugi put presao Albaniju u potrazi za njegovim ostacima). NISTA! Mi smo narod koji se svojih zrtava tesko seca, zato su ovi krajputasi koji su u blizini navedene dve institucije skupljaliste za pijance i narkomane koji se izivljavaju nad istim krnjeci ih i unistavajuci sve sto je kultura, istorija i tradicija.
bojan
Ne mozemo i ne smemo ocekivati da drzava sve uradi,jer smo i mi deo te drzave i mi imamo obavezu da pamtimo i budemo zahvalni..zato svaka cast ljudima iz plan.drustva Kopaonik i prijavvljujem se kao dobrovoljac za svaku slicnu akciju...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља