понедељак, 24.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33

Како сам силом прилика научила три језика

Аутор: Снежана Митић, Беч, Аустријапетак, 02.10.2009. у 11:00
Кијев, Володимирски сабор (фото WillWill@sxc.hu)

У иностранство смо кренули са два кофера спаваћим колима друге класе. Отишли смо за Праг, муж са уговором на шест месеци, а ја са још непотврђеном трудноћом. Али очекивања која смо имали и која су нас вукла у неизвесност нису се могла нисачим упоредити нити измерити.

За такво стање духа није постојала мерна јединица. Млади и неискусни - каква само младост може да буде, каже позната отрцана фраза, отиснули смо се из загрљаја земље која ће тек доживети страшне трагедије.

У златни град смо стигли после непроспаване ноћи и кренули да одмотавамо клупко живота у разним европским земљама. Разним европским земљама - сматрали би то неукусном шалом да нам је то тада неко рекао. АЛИ... Прошло је време и ја сада седим и са мандатом од 16 година живота у туђини пишем овај текст призивајући јасна сећања из тих дана сусретања са непознатим .

Чешки народ, словенски језик ... на први поглед могло би да се каже да смо блиски по много чему. Али првих месеци било је великих антагонизама....од фасцинације градом који је под заштитом Унеска до муке и негодовања због чудног, певљивог језика са наам потпуно страном акцентацијом. Али човек је чудна биљка како каже Петрија у чувеном филму...на сваку се муку навикне....тако сам се и ја борила са чешом свакодневицом, језиком који је било неопходно савладати и са мојом великом срећм која је повећвала струка и тежну током наредних месеци.

Откривала сам Праг сама, док је супруг испуњавао свој уговор...ја сам се упустила у авантуру вожње метроом који је тада за нас, а на жалост и сада, био у домену маште, затим у разоткривање старих градских четврти од којих неке датирају још из 11. века....после Београда у коме је све неколико пута рушено и зидано...све ми је изгледало као директан скок у неку неиспричану бајку.

Данас то звучи као анегдота, али поред свих перипетија Праг је остао моја велика, прва љубав....моја бајка и прича за коју везујем моје прве, невеште дане родитељства и моје прве велике болове изазване носталгијом. За носталгију, болест од које ми сви који живимо НЕГДЕ болујемо - нажалост нема лека. Тако сам се ја њом заразила тих првих дана када сам осетила да је све што је утицало на мој дотадашњи живот и све што сам волела остало негде на око отприлике 1000 км далеко. Требало је живети, опстати, учити и изборити се. Требало је научити БИТИ САМ.

И успела сам, из Прага сам се вратила са два сина, са знањем чешког језика и са искуством од пет година.

И да не поверујете плакала сам када смо одлазили. Стегло ми се у грлу, нашла сам пријатеље у тим људима, кроз главу су ми се смењивале слике комшија, доктора који ме породио, газда који су нам издавали стан, докторке која ми је водила децу....парче живота смо дали једно другом, ја Прагу пет а он мени снагу да издржим још ....следила је Украјина....

(/slika2)Ко има стрпљења, следи прича о Истоку Европе, о земљи у којој је зачето православно хришћанство и о нестварној лепоти и невероватним људима.

Обрели смо се у Кијеву, граду који лежи на реци Дњепар. Дњепар - река невероватних димензија, рецимо да спојимо ширине пет Дунава код Београда - па отприлике тако је велики. Земља равнице, земља црнице, плодна и богата ... тамо сам чула причу да је Хитлер вагонима одвозио земљу и пребацивао је у Немачку због плодности хумуса. Бурна историја, православље које се осећа у ваздуху, прелепе цркве .... невероватни тргови огромних димензија и паркови и зеленило биле су прве опсервације Кијева и Украјине. Наш први стан је био у улици Лава Толстоја. То ми је изазивало необично узбуђење и стално сам се осећала као неко ко је подарен таквом срећом да има шансу да научи руски језик и да чита Толстоја и Достојевског у оригиналу. Из Кијева сам и понела као нешто што има почасно место у мојој библиотеци - "Рат и мир" на руском језику.

И опет сусрет са метроом, руским системом подземне железнице, беспрекорно функционисање у минут, прелепе станице украшене мозаицима, луксузним лустерима, уметничким делима....али и са просјацима и са људима који очајнички стоје и тако стојећи подсећају на то колико на нешто можемо да утичемо, а колико тога измиче нашој контроли и моћи. Кијев је град контраста. Град екстремно богатих и екстремно сиромашних. Неумољиво смо се сусретали при сваком изласку у град са страхотама Чернобила и са страхотама краха једног претходног друштвеног система.

Али живот је тамо био обогаћен сусретима са људима који су пленили духовношћу, смислом за хумор и за уметност. Пријатељства и контакти које човек направи и оствари, дају смисао и умирују савест да своју земљу нисте преварили са неком другом....то нас спасава јер то што доживиш тамо...далеко... можеш после да искористиш, некоме да пренесеш и да знаш да те је живот шибао али да си остао усправан.

Тренутно на ТВ гледам актуелан је филм "Тамо и овде" једног нашег младог редитеља који управо описује ту нашу располућеност да увек када смо негде тамо -срцем и душом смо увек овде. Тако смо моја деца, супруг и ја четири године ходали градом херојем Кијевом, научили руски језик, научили да играмо тенис и да плешемо и шта је то руска дисциплина.

Боршч, вареники, хлеб батон....ресторан Царское село, Хрешћатик, Пецерска лавра....видели подземне цркве у којима живе монаси, катакомбе и најлепше речно острво усред града на реци Дњепар (ако се изузме наша Ада) са песком белим и меким као у Тунису. Шака Срба и тамо. А да не поверујете ресторан на Кијевском Подолу зове се "011". Комад живота остаде и на Истоку Европе.

(/slika3)Сада већ шесту годину живимо у Аустрији, у Бечу некадашњој моћној престоници. Све одише славом и моћи Хабзбурга и неких минулих времена. Хофбург, Шенбрун, Лепа Сиси, Кертнерштрасе, Грабен, Ратхаус... валцер, опера и наставак моје приче "На лепом плавом Дунаву". Католичка земља пуна шаренила разних дошљака са свих страна.... немачки тек спорадично чујеш на улици....И трећи језик на мојој листи испита које је још требало положити, нова препрека коју је требало прескочити.

Кажу да је Вук писао и издао српски речник у Бечу у време када је Гете писао Фауста...Језик тежак, а тек људи које је по трећи пут требало прихватити и разумети. Западњачки хладни, комшилук који једва да и виђаш, људи које не срећеш јер су сви затворени у своја дворишта и своје моделе понашања. Странац на Западу - много тежа варијанта, ту си гастарбајтер без обзира које струке био и које титуле имао.

Ех, где је крај прилагођавању! Мењајући земље, мењајући живот и навике, језике и окружења, климе и градове и ја сам се променила. Па сада када дођем у БГ више нисам она ЈА, а БГ више није онај кога сам оставила. И онда једна нова бољка поред носталгије почиње да разједа, а она се зове одрођеност и разочарење.

Тако живот у иностранству поставља питања....а не даје одговоре на њих. Колико људи није успело децу ни српском језику да научи....то је тек болно. У сталном јурењу за бољим животом, послом, приликама и новцем прекинули су и ту једину нит која их је везивала са земљом која их је родила.

Што рече један човек коментаришући један претходни текст ове дивне рубрике, да га цитирам - "после емигрирања нема кајања!"


Коментари31
7ed24
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tanja
Divan tekst...
alexis
Lepa zemlja,prelep grad ali ljudi su prazni,bezobrazni i nemoralni i zato ovaj grad nije bas zanimljiv posto ga stanovnici "zagadjuju".Cast izuzecima.Videla i osetila...4 godine provedene u Ukrajini.
snezana
Zahvaljujem svima koji su komentarisali moj tekst. Moja iskustva i pricu kroz koju sam prosla samo sam prenela na papir. Bilo je lepih i teskih situacija. Ja sam se fokusirala na te lepe, jer oni ostaju zauvek, druge se trudim da brisem iz pamcenja. DRAGO MI JE DA MOJ DOSADASNJI ZIVOTNI PUT,kako ja u sali umem da kazem,"PREKO TRNJA DO ZVEZDA" IZAZVAO PAZNJU AUDITORIJUMA.
katarina
Snezana, nadam se da jos uvek citate komentare. Taj osecaj odrodjenja spoznala sam i ja. Jednostavno ste se promenili i to na bolje, to ja barem tako vidim i na samoj sebi. Jedno je posetiti te sve zemlje turisticki a sasvim drugo ziveti u njima. Iskustvo je obogacujuce i oslobadjajuce, disete punim plucima shvatajuci da ste postali evropska (svetska) osoba gledajuci Evropu iz sasvim druge perspektive. Svaka cast na zelji da upoznate otvorenog uma sve zemlje, samo da nas takvih vise ima.
Radmila Johansen
Oduševio me je tekst o Vašem životu u tri različote države i prilagođavanja i učenje jezika, a znam da to nije lako. Sve je baš tako kako ste opisali i prepoznala sam sebe u svim opisima. Ja sam otišla još davne 1969 na sever Norveške, učila norveški i lovila losose, da bi se zbog klime gde je vladala večita zima preselila u Švedsku u kojoj ima čak i stabala jabuka. Srdačan pozdrav Radmila

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља