петак, 06.05.2016. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:36

Споразум о признању кривице

Аутор: Милан Шкулићуторак, 06.10.2009. у 22:00

У наш правни систем уведен je споразум о признању кривице. То је законски механизам који многи сматрају веома контроверзним. Да је било ко пре неколико деценија неком јавном тужиоцу предложио закључење споразума са окривљеним, честити тужилац би вероватно посумњао у покушај корупције.

Сличне могућности постоје у већини савремених држава. На пример, у Немачкој он се увелико примењује, за сада чак и без икакве формалне законске основе. Ових дана се и Немци припремају да оно што је деценијама присутно у пракси преточе у закон. Америчка варијанта споразума о признању кривице, позната као „plea barging”, често се преводи као ,,нагодба признању кривице”. Американци радије говоре о ,,испреговараној кривици”. Кривични поступак је у САД устројен као једна врста ,,доказног страначког двобоја”. Тужилац и окривљени се аргументима ,,туку” пред поротом састављеном од обичних грађана, која цени ко је био убедљивији. Судија је релативно пасиван. Тек ако порота одлучи да је окривљени крив, судија ступа на сцену изрицањем одговарајуће казне. Ако порота одлучи да нема кривице, посао судије је завршен. Ово је познато и из белетристике и филмова. Оно што многи не знају јесте да је овакво „школско” суђење у САД прави изузетак. Одвија се у мање од десет одсто случајева. Скоро 90 одсто случајева окончава се на темељу признања окривљеног, када изостаје поротно суђење, а суд само изриче казну, узимајући признање као озбиљну олакшавајућу околност. Међутим, половина признања није плод споразума са тужиоцем већ окривљени признаје притешњен доказима и свестан да би и без признања био оглашен кривим, али да би тада следила далеко тежа казна.

Када се амерички тужилац споразумева са окривљеним често је врло битна „ставка” спремност окривљеног да се појави као сведок против других „озбиљнијих” играча. Кад сам пре пар година био у посети ФБИ у Сан Франциску чуо сам да је велики проблем у том граду албанска мафија, за коју ми је речено да је врло тврд орах јер се ради о новој веома затвореној групацији, у коју је скоро немогуће продрети. Потом је амерички детектив утешно објаснио да се то увек дешава кад се појаве нови имигранти, те да временом делује „melting pot” – неко од дошљака постане полицајац и створи се прилика да ФБИ добије инсајдера у криминалној организацији. Нашалио сам се и рекао да је то можда и прилика да криминалци стекну инсајдера у полицији. Добио сам одговор да је то свакако могуће, али не и сувише вероватно, јер се такве сарадње са криминалцима већина полицајаца плаши као куге знајући да ће криминалац ако „падне” имати приликом преговора са тужиоцем податак о корумпираном полицајцу као јаку карту у рукаву. Спасавајући своју кожу он би врло радо сведочио против „другара у плавом”.

Споразум се у српском Законику о кривичном поступку заснива на битно другачијој концепцији. Могућ је само за кривична дела за која је прописана казна до 12 година затвора. Елемент споразума не може бити обавезивање окривљеног да сведочи против другог окривљеног. Када се у САД окривљени и тужилац „нагоде”, они казну само предлажу. То суд не обавезује. Казна може бити и тежа од договорене, што се по правилу и дешава. У Србији то неће бити могуће. Суд прихвата споразум само ако у прилог кривици осим признања постоје и други докази. Тада се прихвата и казна о којој су се споразумели тужилац и окривљени. Против одлуке којом се прихвата споразум жалбу може да изјави оштећени и тек када о тој жалби реши ванрасправно веће суда споразум производи правно дејство. Стога ће окривљени и тужилац бити мотивисани да воде рачуна и о интересима жртве кривичног дела, пре свега о обештећењу, што је хумано и правично.

Не треба очекивати чуда од споразума о признању кривице, али би он могао допринети ефикаснијем кривичном поступку. Ниједно законско решење није савршено, па ни ово, али овај споразум у пракси може бити користан. Суђење ипак не сме постати изузетак, а кривични поступак се не сме претварати у било који облик „преког суда”. Казнена политика не сме бити „мрежа у коју се хватају мале рибе, а кроз коју пролазе велике”, а споразум је у основи намењен „малим рибама”. Иако се каже да је „правда спора али достижна”, суђења морају бити бржа, јер њихова претерана спорост увек охрабрује криминалце.

професор Правног факултета БУ


Коментари2
e3769
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Radomir Reljic
Po profesorovom objasnjenju,ispada da je Cume bio "mala riba".
Срђан Ђорђевић
Значи у САД-у криминалац сведочи протви пандура?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /
Остали коментари
Остали коментари

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб
Развој: Tehnicom Solutions

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља