четвртак, 29.06.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:53

Хирург ми из корена променио живот

Аутор: Славко Трошељнедеља, 13.01.2008. у 19:21
Мој животни став је да радим само оно што волим: Јанош Месарош (Фото: приватни албум)

Слике Јаноша Месароша (65) никога не могу да оставе равнодушним. Овај светски познати уметник, љубитељ коња и живота у панонској равници, веома је плодан сликар. Имао је, широм света, око 270 самосталних изложби на којима се представио са више од 7.000 слика! Све ове слике, како каже, поседују енергију која га штити од злих сила...  Али, није било увек тако. Јанош Месарош је у себи препознао сликара тек кад је, због тешке повреде кичме, био принуђен да напусти професионално играње фудбала. Било је то 1969, кад је имао 26 година. Јанош је до тада, са много познатијим и осам година старијим братом Михаљем, био стандардни играч Слободе из Тузле.

Шта знате о пореклу своје породици?

Мађарског смо порекла, али у Војводини, конкретно у Новом Бечеју, смо "одувек", од 15 века. Тако су ми казали. Отац Михаљ је био столар, одговоран и строг човек, а мајка Ержебет, вредна домаћица која није разумела значење речи "одмор", а брат Михаљ и ја смо, углавном, јурили за лоптом и девојкама. Као деца смо волели сва правила да би их кршили...

Чиме Вас је опчинила Војводина?

Та равница има велику драж само је морате препознати. Кад ту пустите поглед он вам се врати за "три дана"... Моје детињство је било веома богато и због те ширине Панонске низије... А и душе Војвођана су баш такве – широке, топле и пуне разумевања.

У шта верујете?

Имам неку своју веру. Нисам одрастао у кући у којој се вера много неговала иако су сви моји рођаци били велики верници. Отац нас је саветовао да верујемо у оно што нам прија. Свог Бога сам нашао у хармонији универзума, односно у срећи и задовољству живота. Јер, кад се хармонија поремети настају катаклизме...

Шта мислите о нацији? 

Родитељи су ме научили да у кући поштујемо све национално, мађарско: и културу, и храну, и музику... А кад пређемо кућни праг да будемо космополити, грађани света... 

Где сте се школовали?

Основну школу завршио сам у Новом Бечеју, па сам у Новом Саду положио пријемни испит за примењену уметност, али отац ме исписао из те школе уз објашњење да не жели да будем сеоски "молер". Желео је да будем машинац... И ту техничку школу сам завршио; две године у Новом Саду, а две у Тузли. У свему осталом сам самоук...

Зашто у Тузли?

Због фудбала. Још док сам се ишао у основну школу мој брат је био велики фудбалер, десно крило Партизана, па повремено и државног тима. Често сам у том периоду био уз брата на тренинзима, утакмицама... Одрастао сам на стадиону ЈНА у крилу братових саиграча: Бобека, Зебеца, Милутиновића, Валока... Највише сам волео Зорана Миладиновића. Били смо сличних карактера. Био је брз, јак и неукротив... Кад је мој брат 1961. прешао у Слободу из Тузле и ја сам се, са 17 година, шлеповао уз њега, као омладинац Војводине из Новог Сада...

Колико сте играли фудбал?

Био сам стандардни члан тима седам, осам година. Сем брата уз мене су били Ивош, Герум, Хајровић, Јовановић... Улазили смо и испадали из Прве лиге. Техника ми није била јача страна, али био сам одлично припремљен и веома борбен. Кварио сам игру ривала, као сад Гатузо из Милана... Али, 1969, кад сам имао 26 година, у мечу за Куп, против трећелигашког тима, тешко сам настрадао. Напукла ми је кичма. На ВМА су ме догурали у колицима. Годину дана сам био – непокретан.

Које мисли су Вас тада опседале?

Само оптимистичне. Био сам сигуран да ћу опет проходати. Лекар Никола Секуловић, који ме је оперисао, мојим оптимизмом храбрио је и друге сломљене људе. У болничкој постељи сам први пут у животу почео да цртам портрете болесника. У почетку је то било из разоноде, а после из неке исконске потребе... Тако ми се фудбалска енергија преточила у уметничку страст којој сам се потпуно посветио. Догодило се то после две успешне, али веома тешке операције!

Кад су стигле прве похвале?

Одмах ту, у болници. Охрабрио ме је др Бора Вујадиновић, први наш хирург који је радио операцију на отвореном срцу. Рекао ми је да сам рођени сликар... Био је то подстицај који ми је из корена променио живот. Тада сам схватио да она повреда није била случајна. Био је то знак да сам до тада био на погрешном месту... Од тада сликарство постаје мој живот, а фудбал само лепа успомена. На тај спортски део живота подсећа ме брат Михаљ, кад у лето дође у Београд из Америке, где живи већ 40 година. Тада причамо и о нашим фудбалским временима, обиђемо неке старе пријатеље, али обавезно Бобека који живи сам, тешко болестан, и више се, готово, и не креће...

Колико сте раније били окренути уметности?

Имао сам велику потребу да одлазим у музеје да уживам гледајући ремек-дела великих уметника. Привлачила ме та естетска вредност свега што су познати уметници стварали. Али, признајем, нисам баш био потпуно свестан ове своје потребе која ме вукла у галерије. После операције сам, уз Драгоша Буњевачког, познатог наивног уметника, излагао и своје радове, али одмах сам се разликовао од њих. Имао сам свој стил који сам, упорним радом, потпуно изоштрио.

Како сте дошли до свог стила?

Потрошио сам сву уштеђевину да бих поново обишао све музеје и галерије по Европи и да бих себе проверио и пронашао у свим детаљима.

Ко Вам је био узор?

И тада и данас, то је био и остао само Шпанац – Дали. Он је за мене најузбудљивији сликар због свог надреализма којим је, на оригиналан начин, износио садржај своје подсвести... Осећам ту енергију његових слика, као што моје слике носе моје нестрпљење... Увек се питам шта ће да се деси са новом сликом, новим познанством, на новим путовањима...

Који наш сликар привлачи Вашу пажњу?

То је Воја Станић из Херцег Новог. И он има надреалне слике. Воја је у нашем сликарству оно што нам је у књижевности Бранислав Нушић. И Воја, на један фин, суптилан начин, исмева све глупости које до њега стижу разним путевима. Једно време сам провео с њим. Он је један од најмудријих људи које сам упознао.

Које детаље имате најчешће на сликама?

У Панонској низији човек имам два исконска страха кад је реч о води – од суше и поплаве... Значи на сликама имам воду, па бундеву, као симбол богатства, јер ако је бундева велика и кукуруз је велики. Следећи симбол ми је салаш, а изнад салаша је велики амбар за кукуруз. Ако је амбар пун срећан је и салаш. Неоседлан коњ ми је симбол слободе. Ретко кад је, код мене, коњ оседлан и упрегнут. Али, слободан коњ је и симбол снаге, пркоса и еротског жара.

Како памтите салаше?

На салашу влада савршен ред. Тачно се зна ко шта и кад ради, ко коси, а ко воду носи... А увече се сви скупљају око трпезе, а тај мирис паприкаша који се спрема од голупчића или пилећег меса... је незабораван, посебно кад је помешан са мирисом петролејске лампе... И данас кад осетим глад мени кроз нос "прође" мирис тог паприкаша са салаша...

Зашто не купите неки салаш?

Желео бих то, али сад сам много познатији него што сам био, па много радим. Тако сам изгубио оно што никад нисам желео... То је део слободе. Ушао сам у године кад, како себи кажем, више ништа не морам. Међутим, немаће ми се та брзина кретања живота која ме тера да радим и нешто што не чиним са много воље. Време, углавном, проводим у овом малом атељеу, у који баш нема право свако да уђе...

Како стварате слику?

Имам рутину и креацију, јер рутина без креације је шаблон и то није уметност. Много дуже "сањам" слику него што је радим. И трудим се да никад не мењам ништа на готовој слици. Јер, прва енергија, као и први сусрет, је најважнија и најснажнија...

Да ли сликате људе?

Ретко кад, поготово не жене. Жене је тешко и фотографисати. Јер, оне никад нису задовољне, као нису оне баш такве... лепше су. Зато је и за слику и за фотографију жене потребно да прође временска дистанца, односно да јој то покажете неколико година касније. Онда је задовољна...

Волите мирис паприкаша, а мирис жена?

Да нема жена морали би да их измислимо. Много би ружан био овај свет без жена. Женио сам се више пута, али последња ми је најбоља. Она је права. О претходним не волим ни да причам... Имам троје деце. Две кћерке и сина: Монику (34), Ана-Марија (29), а Виктора (6). Виктор ми је кочница на путу за старост. На том путу ме кочи и љубав. У Викторову мајку Александру сам се баш заљубио кад сам заволео и све њене мане...

Да ли сте члан неке организације?

Ротари клуб "Стари град"је моје политичко опредељење. Циљ свих чланова овог клуба, којих у свету има више од 32.000, у 200 земаља, је добротворна делатност. Добротворни рад је једина моја улога у том клубу... остало плаћам, од попијеног пића до поједеног ручка.... У том клубу нема вере, расе, националности...

Шта волите да једете?

Све што скувам, посебно паприкаш. Не дозвољавам жени да улази у кухињу. За мене је и кување посебан изазов. И припрема јела је део мог животног става да – радим оно што волим и што ме чини задовољним...


Коментари1
fb073
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jeremić Pavle
Slušao sam danas na RTS razgovor. Fasciniran sam. NORMALAN ČOVEK. Blizak po mnogim razmišljanjima. Dans retko kome mogu reći POŠTOVANJE, gospodin je to zaslužio. Gledao ga nekoliko minuta , retko se prevarim. Pavle Jeremić

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља