уторак, 16.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:38

Две деценије од Кишове смрти

Аутор: Танјугчетвртак, 15.10.2009. у 09:00
(карикатура из архиве "Политике")

БЕОГРАД - Романсијер, есејиста и преводилац Данило Киш, један од најпревођенијих српских писаца, умро је на данашњи дан пре 20 година у Паризу, граду у коме је с прекидима живео од 1959. године, а по својој жељи сахрањен је у Београду, по православном обреду.

Са њиме се угасила и једина реална нада да би,осим Иве Андрића, још неки књижевник који пише на српском језику могао да добије Нобелову награду за књижевност у 20. веку. Да је данас жив, Киш би имао 74 године, пошто се родио 1935, у Суботици као друго дете Едуарда Киша (мађарског Јеврејина) и мајке Милице (Црногорке).

Пишући о себи Киш је забележио да су се у Суботици, збиле две круцијалне чињенице његовог живота „што их је удесио Бог или Случај: ту су се сусрели мој отац Едуард Киш, виши инспектор државних железница и писац Југословенског реда вожње железничког, аутобуског, бродског и авионског саобраћаја, и моја мајка Милица Драгићевић, црногорска лепотица, први пут далеко од свог родног Цетиња, у посети код своје сестре. Сусрет редак, можда јединствен у оно време”, а друга је била чин његовог рођења. У „Горком талогу искуства”, Киш се поново бави својим коренима и пише „ немам деце и ова чудна раса угасиће се са мном. Са двема религијама (јеврјеском и православном) спојила се, у извесном тренутку трећа, католичанство, којем су ме учили у школи, у Мађарској”.

„ Сусрет између два слична и, због многих страна, различита света, свест о овој двострукој припадности била је као шок, нарочито после рата. С једне стране, епска традиција српских јуначких песама, коју ми је пренела моја мајка заједно са опором балканском реалношћу, с друге средњоевропска литература, и декадентна и барокна мађарска поезија. У ову мешавину, начињену од судара и контрадикција, укључиће се моје јеврејско биће, не у религиозном смислу, већ у једној суштински културној оптици, као истраживача”, каже Киш.

Као писац одбијао је сврставање у било који контекст, критиковао све врсте провинцијализама, а национализам је видео као „колективну параноју”, идеологију баналности, односно тоталитаризма.

Писац огромне енергије и ерудиције, Киш је умро само годину дана након што је 1988. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности и добио је „Авнојеву” награду и две међународне књижевне награде - у Италији (Premio di Tevere) и у Немачкој (Preis des Literaturmagazins).

(/slika2)Пишући о својим литерарним почецима он се сећао да је „прва песма коју сам написао - имао сам тада девет година - имала као тему глад, док је друга, више или мање у истом периоду, имала као тему љубав. Ето, тај сценарио, бол, прогањање, смрт, и даље је основа мога дела”.

Отац му је убијен у логору а он је са с мајком и старијом сестром Даницом, репатриран на Цетиње, где 1954. године завршава средњу школу.

На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1958. године, као ђак генерације, на Катедри за историју светске књижевности са теоријом књижевности, а две године касније завршава последипломске студије.

Прва два Кишова романа „Мансарда” и „Псалам 44” објављена су 1962. године у издању београдског „Космоса”, роман „Башта, пепео” 1965. године, збирка прича „Рани јади” (за децу и осетљиве) 1969. године.

За роман „Пешчаник” објављен 1972. године добио је НИН-ову награду, коју је неколико година касније вратио.

Збирку прича „Гробница за Бориса Давидовича” објављује 1976. године, а полемичку књигу „Час анатомије”, у којој је по оцени критичара супериорно одбранио своје ставове и нападе на „Гробницу за Бориса Давидовича” , објавио је 1978. године.

Збирку приповедака „Енциклопедија мртвих”, за коју добија Андрићеву награду, објавио је 1984. године, две године касније добија награду „Скендер Куленовић” и француски орден „Витез уметности и књижевности”, а 1987. године Седмојулску награду.

Те године, већ оболео од рака плућа, преводи Лотреамона, Верлена, Кенонове „Стилске вежбе” и редигује своје ране преводе песама Ендре Адија.


Коментари4
08338
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

pravi zaverenik
Uz zujanje kompjutera, skoro mrak u sutrenu, levo, gore na polici svecnjak, srebrni, jos iz onog pretproslog veka, zuti krug odsjaja na rapavom belom zidu. Kada se samo setim, u onom bivsem zivotu, svi smo barem jednom nedeljno prosli pored njegove kuce... Kao sto sam par puta napisao, onako usput, moj Danilo. / Nameravao sam da opisem bedastocu tih godina. Kako se o Danilu cutalo, cak i u njegovom gradu rodjena. Nije ni malo prilika. Ne danas, uopste, ko su ti ljudi, gamad, da se njih jos neko seca.
bogdan basaric
Ovom prilikom bi se valjalo podsetiti,da Danilo Kis,danas ima celu ulicu u Beogradu ali svojevremno nije mogao da dobije stan. To je bio jedan od razloga njegove dobrovoljne emigracije u Francusku. Oko Kisa se otimaju Madjari i Crnogorci i vrlo je dobro,da se iz ovog teksta vidi,kako je i gde sahranjen Danilo Kis.Mnogo godina kasnije shavtio sam njegovu odluku da ne daje intervjue srpskim novinarima,kao i razlog za vracanje dobijenih nagrada.Neka mu je Vecna slava,svojim knjizevnim delom,maestralno se upisao u "Knjigu zivih".
Darko Tomić
Kišovo djelo je izuzetno. takva dubina imaginacije retko se sreće u srpskoj književnosti. Poslao sam jednu svoju dramu inspirisan njegovim djelom na Cetinje upravo po objavljenom konkursu u čast Danila Kiša i godišnjice njegove smrti.
Dr.Dolittle
Hvala na podsecanju na velikog pisca, pravog viteza. To sto Kis nije dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost je veca steta za nagradu ( i propust odgovornih) a manja u svakom pogledu superiornog Kisa.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Вести дана

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља