Једно од до сада најсвеобухватнијих испитивањаљудске изложености опасној хемикалији полибромовани дифенилетри (PBDE) показује да, веома дуго коришћена у свему, од рачунара до врећа за спавање, она улази у човечји организам и кроз исхрану а не само преко производа од пластике који се користе у домаћинству.

„Што више меса једете, више га имате у свом серуму”, каже Алиша Фрејжер, која се бави животном средином на Факултету за јавно здравље Бостонског универзитета (САД), а предводила је најновије истраживање.

Полибромовани дифенилетри (PBDE) су, иначе, хемијски сродници полихлорованих бифенила (PCB), за које се зна да су узрок рађањадеце с разним манама и неуролошким поремећајима. До средине седамдесетих потоњи су забрањени широм света, када су први почели све чешће да се користе као средствоза гашење пожара. Полибромовани дифенилетри су се могли наћи у већини производа за кућу који садрже пластику.

До краја деведесетих трагови ове материје пронађени су у људима широм света, а највиши ниво измерен је код становникаСАД. Истраживачи су се унервозили: мале количине изазвале су неуролошкепоремећајекод лабораторијских животиња, а највишинивои откривени су у мајчином млеку.

Није било извесно представљају ли моменталну/непосредну претњу по човека. Непосредно испитивање је неморално, епидемиолошка истраживања на већем бројустановништватешко су изводљива. Али имадовољно разлога за забринутост, па је Европска унија 2004. забранила две од три најчешћеупотребљавана облика овог хемијског једињења.

Агенција за заштиту животне средине САД, која је у јануару признала да јој недостаје способност да успостави основна мерила (стандарде) хемијске безбедности, није учинила што и ЕУ, али су од 2007. године три савезне државе – Калифорнија, Вашингтон и Мејн – забраниле PBDE. Многи произвођачи су престали или планирају да престану да их користе.

„Дотичне хемикалије претрајавају у животној средини, не пропадају. Стога је потребно, заиста, много времена да загађење ишчили из околине и наших тела”, објашњава Алиша Фрејжер. „Иако у овом часу не знамо какво је деловање на здравље, већина људи би желела да се спречи даље излагање”, додаје она.

Иако су поменуте забране мудре, неће уклонити претњу. Већина истраживања у вези са излагањем полибромованим дифенилетрима усредсредила су се на то како их људи могу унети из прашине и других извора у кући/затвореном простору што би било уклоњено чим се производи који их садрже уклонили. Много мање пажње посвећено је овој хемикалији у исхрани.

Истраживачи којеје предводила Алиша Фрејжер проучилисуутицајполибромованих дифенилетра на 2000 особа, а истраживањеје обезбедио Амерички центар за контролу и превенцију болести. Исти су подаци коришћени 2004. ради успостављања полазних процена изложености Американаца, али та анализа није трагала за обрасцима у уносу хране. На Бостонском универзитету су открили да су нивои 25 одсто виши код месоједа него кодвегетаријанаца.

Мада путеви загађења оброка нису убедљиво утврђени могуће је да се „поједини стари производи односе на одлагалишта и да би хемикалија тако могла ући у животну средину”, сматра Алиша Фрејжер. Почетком године Национална океанска и атмосферска администрација (НОАА) објавила је да се полибромовани дифенилетри налазе у свим приобаљимаи у Великим језерима, с највећим измереним износима у близини градских и индустријских зона. То што је ниво највиши у месним производима има смисла, јерсе хемикалије нагомилавају у масти, која продре у храну и воду.

После свега предлаже се да САД усвоје прописе сличне онима у Европској унији која је 2007. наложила да се хемикалије подробно провере и докаже безбедност пре употребе. То је супротно од уобичајеног поступка у САД, где се закључује да су хемикалије безбедне док се не докаже другачије.