понедељак, 23.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:08

Тужна је недеља

Аутор: Вида Огњеновићпетак, 16.10.2009. у 22:00
Данило Киш у Стразбуру 1969. (Фото Жилијен Сисман)

Средином седамдесетих, негде крајем јуна, у неко тромо недељно поподне, седели смо Киш, Мирко Ковач и ја у мом тадашњем изнајмљеном стану, у Таковској улици. Био је врео дан, оно кад град омлитави и замре као какав дезертерски полигон, а потпарени асфалт се биба под точковима ретких возила, попут наслага влажне маховине. Њих двојица су свратили, пошто су били на ручку код једне Миркове пријатељице која је становала ту у близини.

Пили смо канцеларијско послужење, како је Киш звао кафу и хладну киселу воду, било је и неког црног вина, али нас ништа од тога није освежавало. Смарала нас је она лепљива поподневна врелина, а седељка нам се развлачила, онако безвољна, ни налик на наше редовне бучне састанке. Нити нам се седело у соби, нити смо имали снаге да негде изађемо. И разговор нам је текао споро и млако...

У ствари, Киш нас је стално прекидао својим упадицама. Био је у неком чудном расположењу, истовремено меланхоличан и нарогушен. Нагло је устајао усред разговора, час да затвори прозор, јер је споља, са нечије терасе, допирао дим и мирис роштиља, час да би га опет исто онако бесно раскрилио због запаре. Мувао се по соби, певушећи некакву мађарску песмицу, прегледао новине, листао књиге, распитивао се за америчку песникињу Дајану Вакоски, чије сам неке песме управо преводила за Књижевну реч, па је једна њена књига била отворена на столу, а хартија, са допола преведеном строфом, у машини. Радио је енергично ућуткан чим су дошли, пошто је почела нека забавна гњаважа са позивима слушалаца, телевизор тада нисам имала, а поподне је одмицало лењо, давећи се у тешкој спарини.

Мирко је у кухињи, куд сам га позвала да отвори нову флашу расхлађене киселе воде, а у ствари да га питам шта се збива, одговарао некако загонетно, те не зна тачно, те само мала нервоза због врућине, да би на крају, ипак, рекао да мисли да је Данило смркнут због неког актуелног љубавног неспоразума. Ништа нарочито, додао је, пролазна ствар. Није ми, ипак, дозвољавао да се шалим на ту тему. Немој сад ништа да изводиш, прекинуо ме озбиљно, овога пута не треба да га ложимо, што ми је било мало чудно, јер смо, иначе, у оваквим приликама, то немилице чинили, углавном уз Данилово пуно учешће, али сам послушала.

Кад смо се вратили у собу, затекли смо га како завршава цигарету, дувајући дим кроз прозор. Онда је наставио да певуши ону исту песмицу на мађарском, а ми смо сели тихо, да га не прекидамо. Ћутали смо и слушали га.

Знаш ли шта певам, запитао ме у један мах и успорио, изговарајући разговетно, скоро реч по реч, да бих лакше препознала: Álmokat keregtö vasárnap délelótt, bánatom hintaja, nélküled visszajöt (много касније сам научила речи те песме). Не знам, рекла сам, мислим да то никад нисам чула, или бар сад не могу да се сетим. Слушај, ово мора да ти звучи познато, инсистирао је и поновио неколико пута прво речи, а онда мелодију: Szomorú vasárnap száz fehér virággal vártalak kedvesem templomi imavál, па онда рефрен: Szomorú vasárnap...

Нешто је о белом цвећу и о недељи, рекла сам, пошто сам разумела неке речи, између осталих: fehér, што значи бело, virággal, цветови, и vasárnap, недеља, али стварно не знам ту песму. Покушавао је да се присети и друге строфе, стих по стих извијајући ту лепу мелодију, а ја сам се узалуд трудила да је препознам.

Шереш Реже, изговорио је онда као учитељ, очекујући да ми то име све разјасни и да се најзад сетим лекције. Сад ваљда знаш о коме говорим. Нисам знала. Ово је његов чувени шлагер: Тужна је недеља, је л’ сад знаш. Нисам знала. Не могу да верујем да не знаш ко је Шереш Реже и да ти је ова његова шансона непозната. Никад чула, кажем ја. Ни Мирко исто тако.

Људи, велика звезда је био тај Шереш Реже, геније шансоне, почео је живахно да нам објашњава, палећи цигарету. Свирао је у једној малој пештанској кафани Киспипа, углавном своје композиције. У тај ћумез је, кажу, долазио читав мондени свет Европе, као у светилиште, чак и персијски шах. Славни музичари су га слушали стојећи, јер није било места. А био је потпуно самоук, ни дана школе. Прича се да је компоновао звиждућући. На кухињском столу је цртао дирке, прелазио рукама преко њих и звиждао. Излудео је овим шлагером Европу. У ствари, цео свет је негде средином тридесетих пошашавео за пештанском меланхолијом и песмом Тужна је недеља. У једном периоду је била забрањена под оптужбом да изазива суицидне нагоне код људи, јер су самоубице исписивале речи те песме на опроштајним писмима. И знате шта, по кафанама су је изводили тајно, само по наруџбини богатих и утицајних десперадоса. Кажу да су је у Пешти за време рата немачки официри наручивали неким лозинкама и нарочитом мимиком.

Људи, можете ли да замислите ту перверзију, одједном се скроз разведрио и почео да грана рукама, наручиш песму, али да ти се пева шапатом, а цео оркестар мора да свира пијанисимо, само примаш једва чујно нијансира мелодију, а ако изненада уђе патрола, договор је да буду спремни да намах груну нешто весело. И онда је певајући извео тај нагли заокрет из тужне песме у неку чардаш поскочицу. Мирко и ја смо аплаудирали.

Чудно је то што је овом песмом Шереш Реже нехотице пред Други светски рат најавио катастрофу, самоубиство европског либерализма, наставио је, шкљоцајући упаљачем да упали цигарету, а у ствари сироти мали кафански забављач је само хтео да изрази своје љубавно очајање. Био је висок свега метар и по, сиромашан, осетљив, генијалан лудак. Страшно је био популаран. Верујем да су га Дунђерски, на пример, ангажовали за њихове чувене петодневне лумперајке. Зато ми је тешко да верујем да ниси чула за њега.

Нисам ја живела у Војводини у време Дунђерских, ти си тада харао равницом, фрајеру, машући плишаним играчкама, алудирала сам у шали на једну његову фотографију из детињства, а моја генерација је, с пионирским марамама око врата, певала: „Сремачки смо млади партизани, с пушком у руци ми бијемо бој...”

Најзад се насмејао и кроз смех наставио да пева и да нам преводи: Azóta szomorú mindig a vasárnap, köny csak az italom, kenyerem a bánat (Отада заувек тужне су све моје недеље, сузе су једино ми пиће, а туга хлеб је мој).

Шта мислиш, је ли још жив Шереш Реже, упитала сам га, да позовемо телефоном Стојана Вујичића, он ће знати, јер је и његов брат Тихомир музичар. Не, не, ја мислим да се Шереш Реже убио, присећао се Киш, убио се, и то недавно. Успео је да, као Јеврејин, преживи рат, то знам, крили су га у Пешти обожаваоци и пријатељи, али мислим да су га комунисти почистили као буржоаски сентментализам. Чини ми се да ми је рекао неки од ових мађарских писаца да је касније, у време твојих песама обнове и изградње, у очајању скочио кроз прозор свог пештанског стана, јер више није наступао. Иначе, зарадио је велике паре пре рата, али, пошто се није усуђивао да се макне из Пеште, и своје мале кафане Киспипа, умро је од глади, јер се после ни цента није могло унети у Мађарску из иностранства.

И тако је једне од својих тужних недеља ђипио кроз прозор, додао је, а затим сркнуо мало вина, жалећи се да је скоро прокувало, али да би било неукусно причати о Шереш Режеу уз неко банално пиће, као што је кисела вода.

Из књиге есеја Насупрот пророчанству  у издању Архипелага


Коментари8
229c2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

E Kumanovo
Plelepa prica! Predivna pesma! Pesmu znam od malena, pevali su je moji deda i baba, moja majka... Uspomene na neka davna vremena i drage ljude!
Maja
Prica je vrlo lepa i zanimljiva, kao i sve vezano za Kisa. Prikazuje ga onakvim kakav je bio na jedan prisan i topao nacin. Ipak, razocaralo me je da autorka nije znala ni za pesmu ni za autora ni za njihovu sudbinu. Mladja sam tri-cetiri generacija od Vide i Kovaca, ali sam i ja i svi moji prijatelji i kolege sa "Svetske" dobro znali i za pesmu i za Rezo Seresa i za price vezane za njih. Doduse, ne znam kako znam, jer mi se cini da od kad znam za sebe znam za tu pesmu, ali mi je drago da je, kroz ovu pricu, Kis potvrdio sve price o ovoj predivnoj pesmi i njenom autoru.
Davor Špišić
predivan link izmedju Vide Ognjenovic i Danila Kisa. Tuzno i snazno.
Ljubisa Vukosavljevic
Dirljiva prica, lepa uspomena na g.Kisa...Hvala gdji-Ognjenovic, ispunili ste mi dan. Ljubisa,Irska.
Ivan Vujacic
Izuzetna prica.Najljepsa promocija i za autorku i za Danila Kisa. Nadahnjuce jaka.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља