понедељак, 23.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:59

Затекох ујутро људске трагове у песку

Аутор: Ласло Блашковићпетак, 16.10.2009. у 22:00
Никако му се није допадала фантастичка књижевност, ни Достојевски, а Толстој је испао официрчина: Данило Киш, Париз 1981. (Фото Маристела Величковић)

Сада се све може рећи. Па и да је Данило Киш био, на пример, сликар. Ако ли онда кренемо у потрагу за Кишовим сликама, звучним синестезијским сенкама које изазивају визуелне атракције, па у Башти, пепелу наиђемо на гиздави, барокни оквир, али и на хладно, ноћно светло каквог залуталог Холанђанина, а у причи Славно је за отаџбину мретина сетни замах сецесије, наша збуњујућа констатација постаје скоро логична. Киш је, дакле, био сликар.

У ствари, песник. И то не само у оном смислу који том појму дају, ваљда, Немци, оно кад је поезија нешто изнад свега, то јест суштина ствари. Да, Киш се, углавном с правом, одрицао сопствених песничких лутања. Али, самотумачење је, можда, Кишова трагична кривица, рецепцијска коб. Управо његова суверена, заразна владавина књижевном теоријом (умногоме, руку на срце, помодном) завела је многе потоње трагаче заклете на Час анатомије. Као и обично, не треба му веровати кад се одриче сам себе. Има ту нечег више од песничких светлаца у чистој прози. 

Уосталом, ми певамо у пустињи, у чврстој руци неког млитавца.

*  *  *

Кишово име је, и у мрачним деведесетим, постало неупитно. Али, пре свега јер су се, у истом строју, нашле две закрвљене стране, две супротстављене поетике, мислим на постмодернистичку  и традиционалистичку причу што су, наизглед, беснеле српским језиком, као рат за нову духовну експропријацију, нови књижевни поредак. Завађене струје помириће парадоксални Киш. Ако се неко још тога сећа.

У згаженој, неумиреној Србији био је потребан неко ко светли из забрањеног света (мислили су једни), неко ко је (код других) довољно контроверзан (и почесто контрадикторан) да сагласи преко ноћи одрасле ребеле са светом такорећи реалног живота, корак ка узимању у памет. Уосталом, има ли ичег фантастичнијег од живота, ето, на ту руду легао је био и Киш. Шта ћете више? Кишова неумитна слава расла је са сваким санкционисаним даном.

* * *

Упркос нечистом пореклу, генима његових штетних лектира, Киш је, уз помоћ знаног, древног, убитачног маркетинга, успео да опет изваћари наивне земљаке, али не све! Било је и малих Кишева, што су разорну аналитичку методу Часа анатомије, која показује сваку рупу у тексту, сваку баналност, на начин бумеранга, применили на дело самог Данила Киша, нарочито инсистирајући на неким Кишовим периферним текстовима, не би ли га ухватили у шкрипцу.

У реду, рећи ћемо, можда је све неугодно, али легитимно књижевно претеривање. Па и Киш се, без замуцкивања, острвљивао и на недодирљиве: отворено му се није допадала фантастичка књижевност, као, уосталом, ни Достојевски. А Толстој је у Горком талогу искуства испао официрчина, националиста и пристрастан тип, претеча соцреализма.

Киш ће критиковати и Кеноов избор безначајног сижеа за тему варијација у Стилским вежбама који искључује метафизичке садржаје. Заиста симптоматично, јер управо је Киш виртуозни преводилац Кеноових Стилских вежби које је, неколико година раније, одушевљено поредио са Пантологијом Станислава Винавера!

Кишу тако драги Борхес, у зрелим је годинама сасвим преобликовао своје младалачке, ултраистичке стихове, сводећи их на строжу, класичнију форму, покаткад и упропашћавајући првотну енергију густих песничких слика. Старећи (тврдио је непрви, излажући се сличним примедбама и оценама), човек неумитно постаје конзервативан.

* * *

Морам, међутим, поново рећи да је Данило Киш мој књижевни јунак. Дословно, и у свим могућим нијансама. А само кукавице и бедници (да опет парафразирам Борхеса) знају колико су истински хероји осетљиви и рањиви.

Наравно, немам литерарних идола. Својевремено је данас заборављени Бретон упитао – поводом Рембоа – да ли је тај генијални дечак крив за потоња недолична тумачења сопственог дела. Речена ствар, заиста, увек стоји као примедба. То је искушење сваког естаблишмента. Јесте, о Кишу је писао и ратни Милошевићев консиљере, и над његовим лешом метанисао многи острашћени лудак. Можда бисмо писца, и нехотице, због свега тога могли окривити. Можда је морао предвидети погрешна и искривљена читања. И сам сам, у својим књигама, хтео да га оживим, приведем иронији, употребим послевулкански кишобран. Али, непрестано сам мислио да се то тиче нас двојице. Немају ту посла, уфао сам се, можда немотивисано, никакви накнадни бауци и лајавци.

Свакако да је Киш, у деведесетим, дигнут, на опште изненађење, у небеса која му нису одговарала, међу свеце којих се гнушао, међу школске писце од којих се, по правилу, окреће глава. Увек је занимљиво да погађамо, на основу Кишових текстова и гестова, а гледајући дисперзивну активност његових најближих пријатеља, којој би се, постјугословенској (српској) политичкој опцији Киш – који је умро нешто мало времена пре рушења Берлинског зида – приклонио.

Каже Киш: Могу рећи да истински добро знам само један језик: српскохрватски, и на том језику пишем и у Паризу. Још сам раније одлучио да на другом језику никада нећу писати.

А ја се све чешће питам како ли је Данило Киш изгледао у оном притајеном Београду, на свом савршеном српском, с неизбрисивим мађарским акцентом, за какву зверчицу су га сматрали? Његовог књижевног сабрата, Петера Естерхазија, забављао је Кишов приметни српски акценат кад је говорио мађарски! Тај моћни стилиста, тај језички чистунац, канда, није ниједан језик говорио без страног нагласка. Или је то баш био српскохрватски, језик који више не постоји, мртвији од латинског или санскрита?

П. С.

Наслов овога текста позајмљен је из Кишове критике Пустолине Владана Радовановића, текста често рабљеног да би се идентификовали неки Кишови поетички ставови. Јасно је да је Киш наведену реченицу преузео од Дефоа. Али, оно што је занимљиво и, у неку руку, контрадикторно, осим очекиване асоцијације на Кишов – у часу кад пише о Пустолини – ненаписани Пешчаник, јесте чињеница да је цитирана Робинзонова фраза израз његовог ужаса што би, после толиких година самоће, могао да се сретне са другим људима, дакле управо изразита слика суштинског антихуманизма, који се експерименталном писцу спочитава!

Када, у том контексту, помислимо на следствени Пешчаник, ова слика ће постати још провокативнија, поразнија, трагична до изопачености. Наиме, како је могуће, у течном песку клепсидре, уопште оставити траг, одраз лица или стопе у осипајућем времену?


Коментари1
dd80f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Boško Tomašević
Kišovo ime i do danas nije postalo neupitno, i to tako treba da ostane. Ničije ime u književnosti ne može ostati večito neupitnim. Zar Blašković ne navodi da se i sâm Kiš "ostrvljivao na nedodirljive" - Tolstoja i Dostojevskog? Zašto bi Kiš bio od toga zakona izuzet? Kišu je ionako njegova biografija utrla put književnoj slavi. Dakle, ne delo, čija je vrednost, ipak, upitna, no - biografija. Oduzmite Kišu elemente njegovog životopisa i, takodje, njegovu harizmatičnost, uticaj dela će ostati bez znatne potpore. Kako u Srbiji, tako i u Evropi. Takvog pisca i takve pisce tražile su i Nemačka i njena evropska okolina kada se počelo sa pretresima njihovih profašističkih biografija. U modi je bilo postalo: "nikad više", što je prirodno kada su u pitanju etički principi, no vrednost etičkih principa neprelazna je na estetičke vrednosti jednog dela. Etičko "bravo", nema potrebe da se (po automatizmu) meša sa estetičkim. Izvan etičkog obzorja, uvereni smo, kada je reč o književnom delu, na prvom mestu stoji spisateljsko umeće, koje je Kiš savladao onako kako su to savladali drugorazredni pisci. Kiš je bio sjajan esejist, izuzetan polemičar, čovek od ogromnog intelektualnog integriteta i kredibiliteta od koga današnji srpski pisci od tzv. "imena" ne da "imaju", nego moraju da uče. I još nešto povodom Kiša: korisno bi bilo pogledati prolećni broj nemačkog (uglednog) časopisa "Schreibtheft" u kome se već manje svečarski govori o Kišu. Namerno izostavljam imena onih koji to čine. Ko bude hteo da pročita biće, verujem, iznenadjen.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља