четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:54

Глобална политика је бескрајна партија покера

петак, 23.10.2009. у 22:00
Из стрипа Хелблејзер

Вечити активиста и бунтовник, Џејми Делано (1954), један од ретко отворених и политички освешћених аутора, радом на можда најзанимљивијем стрипском антихероју с краја двадесетог века Џону Константину, објављиваном и на српском у „Белом путу“, заслужио је место међу великанима светског стрипа. С Гејменом, Муром и Морисоном крајем прошлог века изазива препород америчког мејнстрим стрипа и рађање „графичких новела“. На почетку новог миленијума, Делано се окреће ка деконструкцији мита о Америци сарађујући са чувеним хрватским стрип-цртачем Гораном Суџуком на култном (прерано угашеном) серијалу „Одметнути“. Осим политичке сатире и израженог алегоријског стила, његов рад обележило је учестало враћање полуаутобиографском лику и серијалу којим се и пробио: „Џон Константин: Хелблејзер“.
Разговор с Деланом, који ће 31. октобра бити гост Београдског сајма књига у оквиру стрип-радионице, вођен је за СФ часопис „Емитор“, одакле преносимо најзанимљивије делове.

Током протеклих деценија Џон Константин је наизменично био ваш политички портпарол, лични демон и Фројдов кауч. Да ли се ваш однос према њему мењао?

Мој однос са Константином као ликом је чудан: класична љубав/мржња. Понекад ми се смучи сам звук гласа тог иритантног скота (исувише је сличан мом, рекао бих), али када се, упркос свему, с времена на време вратим у његов свет, што ми изгледа не гине, то је увек налик обувању удобних старих ципела. Да нисам добио прилику да развијем Муров лик кроз странице „Хелблејзера“, моја каријера у стрип-индустрији била би врло ограничена... ниједан други лик ми не би пружио прилику да на тај начин развијем свој глас.

Ваша оштра критика владавине Тачерове је једна од ствари које су „Хелблејзер“ издвајале од осталих стрипова. Како ствари данас стоје у Великој Британији? Има ли побољшања?
Побољшања?

Господе – у поређењу с тиме како данас живимо, ера Тачерове је била крајње комотна. Сва срања за која смо се бојали да нас припрема вишеструко су се обистинила: необуздани глобални капитализам, друштво под потпуним и сталним надзором, незаустављива ерозија грађанских слобода и права на дисидентство под изговором одбране од „терора“... Двадесет први век је ружно почео и не видим много шанси да ће бити боље.

Ви сте се, као и Алан Мур, уживо сусрели с Џоном Константином?

Једном смо се мимошли на улици – у Лондону, испред Британског музеја. Обојица смо се напола окренули у знак летимичног препознавања оног другог, отварајући уста као да ћемо проговорити... а затим их, не пронашавши прикладне речи, затворили, окренули се и продужили свако својим путем.

Створивши Чеза, мрзовољног али оданог таксисту, Константину сте пружили савршени контрапункт, везу са стварним светом. Како је он настао?

Чез је мој благо субверзивни осврт на класични архетип херојевог помоћника. Он је мета Константинових жаока, његов стрпљив и послушан потрчко, лојална подршка, стално њему на извол’те. Али је он истовремено и Константинов ослонац у људској стварности, његово уземљење. Једини лик који има дозволу да приступи Константиновој људској истини, да разазна и злоупотреби његове слабости, да нам разбије заблуде о његовој мистичности. Веза између Константина и Чеза је комплексна: ни сам нисам сигуран да је у потпуности схватам, али се вероватно најбоље може дефинисати као „љубав“.

Највећи злочин филма „Константин“ је био у свођењу Чеза на трабуњаву загонетку. Најбољи тренутак у филму је када је Ђаво најзад смртно покосио тог иритантног прцољка.

Да ли је Чез, бар делом, производ вашег искуства као таксисте?

То што сам Чеза начинио таксистом је вероватно делом омаж мојој бившој егзистенцији, али истовремено и прагматична одлука да лику пружим прикладан миље који ће одговарати његовој драмској функцији.

„Вертиго“ ће ускоро издати мини-серију у којој ће Чез бити главни јунак. Интересује ме како ће се прича односити према њему. Знам да ће сјајно да изгледа: Суџука ће је цртати.

У графичкој новели „Хорорист“ Константин се хвата у коштац с вашим оригиналним схватањем тероризма – персонификацијом ужаса, ратова и неправди. Одакле одлука да хорориста буде женско?

Претпостављам да је хорориста женског рода превасходно јер сам желео да причу представим буквално као мрачну романсу – да поново истражим Константинову псеудосексуалну жељу да „осети бол“ путем опсесивне, неодољиве жудње за окрутном оштрицом патње отелотвореном у крви и месу – а причи бих додао непотребан ниво комплексности уколико би та романса била хомосексуална.

Да ли Британци треба да се најзад отарасе своје краљевске породице?

Иако нагињем републиканском виђењу британске краљевске породице, заиста немам никакву жељу да видим гиљотине низ које тече плава крв. Немам никакав став према тој институцији. То је феномен – понекад привлачан, често врло забаван. А кад је у питању пука знатижеља подстакнута међусобним инцестуозним браковима, можда аристократска ревија наказа има више да нам понуди од оне досадне, прљаве, засноване на систему заслуга. Можда с годинама постајем конзервативнији... Или, опуштенији.

Где тренутно леже ваша политичка интересовања?

Све сам већи либертин са израженом социјалном освешћеношћу. Све што неко сматра да му побољшава живот, а да директно не угрожава нити омета живот његових суседа, уопштено гледано, требало би дозвољавати. Кад им се пружи слобода, већина грађана је довољно рационална да себи и својој околини не наноси озбиљну штету – што се тиче оне неколицине склоних самоповређивању, средства за саветовање и бригу о њима пружио би „порез на слободу“ који би нам свима био наметнут како бисмо мирне савести могли да уживамо у задовољствима по сопственом избору. Ослобођена улоге принудног друштвеног инжењеринга, машинерија реда и закона би била слободна да се ефектније фокусира на озбиљне злочине: убиства, силовања, мучења, геноцид, ратно профитерство итд.

Сматрате ли да ће ускоро доћи до било какве промене на глобалном нивоу?

Барак Обама каже да промене долазе, а ко сам ја да му противречим?

Промена је неизбежна: али, ипак, неизбежно, ствари остају исте. Глобална политика је бескрајна партија покера. Играчи долазе и одлазе... додају своје улоге, гледају како им гомиле жетона расту или јењавају, цивилизације бујају или умиру између две рунде... али игра клађења и блефа је вечна. Поделе се карте. Дају се улози. Победник носи жетоне. Банка се празни, а паре иду укруг. Улог и блеф. Рат и дипломатија. Сама игра се не мења много... али рат постаје све бруталнији а дипломатија неотесанија како игра одмиче а улози постају све виши...

Океј, признајем да исувише времена траћим играјући онлајн покер, док би требало да пишем свој роман.

Пре него што сте постали професионални сценариста, били сте таксиста, експериментисали са дрогама, ту и тамо сте чак мало мували на црном тржишту. Шта би било да Џејми Делано није постао писац?

Језива помисао: без писања као средства за – као што то, ако се не варам, Стори Џонсон каже у „Одметнутима“ – „налажење смисла у бесмислу“, без покушаја да све зло и лудило људске егзистенције учиним импотентним тиме што ћу замишљати његове највеће страхоте и прикивати их за странице вероватно бих се окренуо ка себи, населивши много мрачнију и жешћу стварност од оне у којој тренутно уживам. Могуће је да бих нашао неки испуст за урођени „гнев“ за који подозревам да ме покреће кроз неки вид политичког активизма или радикалног новинарства. Или бих можда научио како да правим бомбе. Овако сам само узалудно пискарало... Тихи породични човек који из хобија узгаја спорорастуће кактусе и помаже у подучавању (индоктринацији) својих унука вештинама за које се надам да ће им бити потребне не би ли „променили свет“.

(Разговор Д. Рогановића из часописа „Емитор”)

-----------------------------------------------------

Коцкар туђим душама

Како бисте описали Џона Константина?

Несуђени рационални, смирени енглески породични тип којег стално подрива урођена психопатија.

Иритантни, арогантни, непромишљени, аутодеструктивни али неуништиви коцкар туђим душама, кога искупљује само грациозност сопственог брутално ироничног самоомаловажавања.

Наркоман страха у потрази за узбуђењима, спреман да жртвује све да би потхранио своју болесну зависност.

Подли олош који жуди за трагедијом... паразит који упија патњу, а затим, нахрањен, ужива у последицама...

Константина је тешко „ухватити“, његови обриси се стално мењају. Све зависи од тога како му светло пада на лице, из ког угла и с којег одстојања га посматрате.


Коментари1
e325a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragana Milic
Sjajan a informativan razgovor. Za poznavaoce, od poznavaoca. Pri tom u pravi cas, jer je Delano gost ovog Sajma knjiga. Dobar potez urednika. Hvala.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља