недеља, 31.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 04.11.2009. у 22:00 Зоран Радисављевић

Смањити неред и хаос

Миодраг Б. Протић (Фото Т. Јањић)

У стотом јубиларном „Колу” Српска књижевна задруга објавила је књигу Миодрага Б. Протића (1922), сликара, ликовног критичара, оснивача Музеја савремене уметности у Београду – „Нојева барка III”. Први том овог трокњижја, који обухвата период од 1900. до 1965, објављен је 1992; други, у којем су обрађени догађаји који су се збили до краја 20. века појавио се 1996. године. У завршном, трећем тому, аутор коментарише збивања све до данашњих дана: последњи текст је написан 5. октобра 2008. На крају трећег тома, што је посебна драгоценост, објављене су репродукције Протићевих слика и фотографије из његовог радног и породичног албума.

Почетак трећег миленијума означава се као као крај старе и почетак нове историје. У времену које је више технолошко а мање хуманистичко – шта ће бити са уметношћу?

То питање се поставља због актуелног стања у области наше културе, посебно у области ликовних уметности чије су установе, музеји, легати затворени или погрешно постављени. У Европи и свету то питање је решено – улога уметности постала је друкчија, боља, огромна, што сам у трећем тому „Нојеве барке” детаљно описао и објаснио: да је њена повећана снага и улога постигнута променом музеја који, својим сталним поставкама, свеколику уметност прошлости претварају у просветитељску енергију садашњости како би друштво „постало високо просвећено и неупоредиво се брже развијало од друштва ниске просвећености”. Данашња криза указала је на нужност те промене, тежњу ка бољим циљевима.

Оснивач сте и први директор Музеја савремене уметности у Београду, који је отворен 1965. године. Србија је пратила модерне токове у светској уметности?

Да. Али, она их није само пратила већ у њима и учествовала. Музеј савремене уметности – Ушће, био је на пример и њихова позорница, излагани су у њему највећи уметници ХХ века. Његова поставка открила је целину, историју, а целина је тумачила сваку епоху и њене ствараоце – без чијег приказа је немогуће уметнички развој тачно представити. И постићи данашњу рецепцију којом се огромност прошлости претвара у огромност садашњости. Учествовали смо у светским токовима и својим успешним излагањима на бијеналима у Венецији, Токију, Паризу, Сао Паулу, Каселу и разним земљама, па су нашу уметност, Мишел Рагон и други сматрали „сигурно тренутно једном од најважнијих у Европи”. Присуства у свету потврђују и иностране незаборавне изложбе у нашој земљи, на пример, у Музеју на Ушћу: Пикаса, Нолдеа, „Плавог јахача”, Клеа, „Баухауса”, Мајаковског, Тамаја, Кара, Де Кунинига, Ива Клајна, Ворхола... Музеј је могао и да настави, то је и учинио, институтско изучавање наше модерне, да би у будућој уједињеној Европи „отвореног друштва” лакше настала и отворена потпуна историја њене уметности. Благодарећи изложбама у Музеју, па изложбама светског надреализма Патрика Валдберга у Минхену и Паризу, неки наши сликари и београдски надреализам већ су у њу уписани.

Појам модерне уметности данас је веома широк: преовлађују инсталације, видео-радови, компјутерске анимације. Сликари који користе платно и боје потиснути су на маргину?

Реч је о несразмери и онтолошкој разлици између многих нових антиуметничких, антисликарских појава, идеологији „смрти уметности”, о чињеници да је сликарство много тежа дисциплина. Јер, слика није више дескриптивна и имитативна па не може бити само ствар по себи, већ ствар за нас, за општег и посебног човека у нама, пошто је за разлику од неслике она „недовршен симбол” који подразумева „другог”; дијалог са њим. Француска је донела програм Петогодишњег плана развоја уметности и културе у школи, јер је естетско васпитање постало интерактивни чинилац свеколиког сазнања: развоја индивидуалних способности; доступности култури; смањене неједнакости; „главне енергије људске еволуције”. Слика у музејима није на маргинама већ у главном току просвећивања. Лувр има четрдесет хиљада посетилаца дневно, као и још неки чувени музеји.

Да ли то значи да уметничку креацију замењује протест, експеримент, егзибиционизам?

Значи све то истовремено. Да не улазимо посебно у социолошку, политичку, психолошку и другу анализу.

Тренутно не раде Народни музеј и Музеј савремене уметности. Затворена је и Народна библиотека Србије. Колико то говори о небризи државе према култури?

Мој одговор на то питање у трећем тому „Нојеве барке” је миран, опширан, описао сам и навео само тешке, очигледне, свима познате чињенице. Обећано је да ће се Музеј савремене уметности обновити и постати оно због чега је основан: да прикаже модерну ХХ века, оно што је у њој било, а да се поред њега подигне галерија која ће излагати оно што данас јесте, садашње уметнике и уметност; у први се иде да се види шта је стварно било, а у другу шта се ствара. Обећано је и да ће око Музеја остати, и постати потпунији, парк скулптуре. Тако организован, Музеј (и Ушће) биће укључени у просветни систем земље, као раније, према светским узорима. Ја верујем да ће у догледном времену бити васпостављен и Народни музеј са осмомиленијумском поставком.

Књигу завршавате оптимистички: верујете да ће бити спасене „вредности које су створили и стварају природа и човек”?

Тај оптимизам се темељи на чињеници да човек, заједно са природом, мора стварати вредности. Разумевање сваке новине зависи од разумевања постојеће духовне грандиозности целине. Злокобна својства наше цивилизације и немир нашег живота у њој налажу равнотежу. Друкчије, конструктивније понашање: индивидуалном духовом формом стваралачки смањити неред и хаос. Зато следећу градитељку револуцију – промену историје, циљева и средстава – мора подићи и морална и интелектуална елита. У овој књизи је наглашено да је напуштање потврђених истина кобно, а њихово извесно понављање неизбежно. Ко се данас не би сложио са Кјеркегором „Да сам Бог није желео понављање, свет никада не би настао. Свет постоји зато што је понављање”? Или са Платоном, који је заступао „разумно активну културу, мудрост која улази у конкретан живот и практичан рад”? Ето, укратко, мој оптимизам је у томе.

Коментари0
0f2e2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља