петак, 27.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 06.11.2009. у 22:00 Приредила: С. Симић

Пси рата могли су све, сем да ми узму језик

Клаудио Магрис

Пјесник осјећа и зна да сама природа, све живо и неживо у њој, елементи који творе Универзум (чија је честица и он сам), представљају већ по себи изворе поетскога. Онда када је отворен за утиске и сензације из спољњег свијета, пјесник је изложен тајанственом, мада немуштом, неартикулисаном говору који он жели да „преведе” на свој језик. Да тај загонетни, флуидни говор, или те „знакове поред пута” (Андрић) доведе до адекватног језичког израза, до убједљиве умјетничке експресије – нове пјесме или цјеловитог пјесничког дјела. Љепоту и смисао свог дјела пјесник жели да подари свом читаоцу, свима онима које би могло занимати његово читање тих знакова и његова пјесничка умјетност. Пјесников дух, његово творачко „ја”, јесте центар тог дешифровања и превођења тајанствених мигова и „порука” које му се нуде са свих страна, једнако као и импулси, пјесмотворни дрхтаји, из сопствене душе и тијела. Пјесник дакле није прости скупљач тих знакова и наговјештаја – он је аутономни субјект који суверено производи своје поетско-језичке творевине, са слободом која му дозвољава бескрајне могућности у избору слика, ритмова и језичких средстава, као и самог жанра, стила, поетичког усмјерења. Дозвољава му да буде смртно озбиљан или хуморан, критички настројен или напросто разигран, као што и приличи хомо луденсу. Све зависи од његовог талента, темперамента, поетичке оријентације и духовног профила.

По великом српском пјеснику Васку Попи (1922–1991), пјесник је чувар тајанствених, митских извора живих ријечи. Пјесник им иде у сусрет са својим „бдењем и ћутањем”, живе ријечи с времена на вријеме „предане или преноће” у њему, „на бескрајном путу ка своме извору”. Пјеснику се чини да чује „нешто од његовога жубора”, види „нешто од његове бистрине” у својој песми. И не боји се да тај „извор живе речи може пресахнути”, „да га неко може затровати или замутити”. Живе ријечи се тако кроз саму поезију, кроз пјесников језик и дух, враћају своме извору. Као да је пјесник (могли бисмо додати) у срцу њиховог чудесног струјног кола, што баш и није безопасно мјесто. Ипак, пјесничке ријечи не убијају, већ надахњују и просвјетљују; наш дух им се радује и када су тужне, чак и кад нас узнемиравају и наводе да размишљамо о томе ко смо, шта смо, и у каквом изопаченом свијету живимо.

Ако је, по Хајдегеру, језик кућа битка („Die Sprache ist das Haus des Seins”), онда је он свакако и кућа поезије. Језик није само средство, већ и важно, инспиративно градиво, рудник и окриље поезије. Поезија не извире само из природног и друштвеног окружења и подстицаја које отуда примамо, већ и из самог језика, говорног и писаног, у којем и са којим живимо, јер језик памти све – почев од древних митова и традиција духовности сваког народа до савремених, бескрајно разуђених збивања и знања, интелектуалних и умјетничких креација.

За мене је језик океан у којем покушавам да пливам. Што боље и вјештије јер пријети потонуће. Никада га нећу препливати, али могу током свог живота да испливам безброј краћих дионица и остварим мноштво ронилачких захвата у дубину, одакле ћу можда изнијети понеку драгоцјеност за пјесму.

Током рата у Сарајеву мени се, послије почетне, страхотом изазване блокаде мог пјесничког језика, управо тај језик указао као једина могућност одбране сопственог духовног интегритета и најбољи облик свједочења о ужасу којем смо били изложени. А то свједочење као да ми је налагао сам пјеснички језик. (О томе сам говорио и писао више пута, посебно за вријеме егзила у Њемачкој.) Могли су пси рата, без обзира којој вјери и нацији припадају, да ме понижавају, муче па и убију на безброј начина, да ми узму све, али ми нису могли узети мој језик. А тај језик (тако ми се бар чини) није умио да фалсификује оно што сам видио и чуо, што сам искусио у страху, патњи и болу. Никако није пристајао да „поетски” лаже без обзира на разлоге и циљеве које су му нудиле ова или она идеологија и политика, а којима би накнадно могао покушати да се оправда. Било је јасно – у свој својој рањивости и беспомоћности – супротстављен језику бруталне силе, ратне пропаганде и међунационалне мржње, иначе би издао самога себе. Осјетио сам, у срцу тог ратног зла и у сопственој немоћи да га предуприједим, да пјеснички језик посједује чудесну моћ истинољубивог свједочења које би о нашој драми могло слободним људима казати нешто истинитије, духовно важније и људскије, од рутинских медијских извјештаја, поготово оних тенденциозних које су лиферовале све заинтересоване стране. И пјесник мора да призива, слуша и слиједи – без обзира на посљедице у свом грађанском животу – ту инхерентну моћ и свети дар језика, ту творачки разбрујану али не и безобичну језичку енергију која га спасава од понижавајућих нагодби са судбином, искупљује од духовне смрти у свијету свеопштег насиља и лажи.

Отад ми језик поезије значи много више него што ми је раније значио. А одувијек ми је значио много, да баш не кажем – све.

Слово на сусрету „Поезија Медитерана” у Пескари

------------------------------------------------------------------------

Трећи светски рат се десио

(/slika2)Прошле недеље у Франкфурту, на завршној свечаности Сајма књига, један од најзначајнијих савремених италијанских романсијера и есејиста, наследник вишенационалне тршћанске традиције, писац и германиста Клаудио Магрис (Трст, 1939), примио је престижну награду „Фриденспраис“.

На церемонији у цркви Светог Паула, којој је присуствовало око хиљаду званица, међу којима и овогодишња нобеловка за књижевност Херта Милер, Магрис је одржао говор насловивши га: „Права и вредности: границе Европе“.

Преносимо део из Магрисове беседе, објављене у културној рубрици листа „Коријере дела сера“ 19. октобра.

„Нећу никада заборавити говор једног старог северновијетнамског вође, кога сам случајно пре много година чуо на француској телевизији, за време конфликта у његовој земљи. За људе његовог доба, рекао је, живот се скоро идентификовао са ратом, и то је, додао је, за нас најподмуклија опасност, навика да се рат сматра неопходним као живот и дисање, немогућност да се живот замисли без рата.

Све се уротило да нас убеди да верујемо и да попустимо предајући се тој нужности: није случајно што западна литература почиње са великом поемом о рату, Илијадом, а велике свете књиге које заснивају свет, као Махабхарата и делимично Стари завет, такође су књиге о рату. Али, смисао живота се састоји у одупирању идолатријском завођењу тога што се проглашава фаталним... и у одговору да управо призор опустошености изискује да рат није једина реалност и оправдава наду... Нада је највећа врлина... баш зато што је тако тешка... Понекад, трачак наде изненада севне усред таме која изгледа дефинитивна... Трећи Рајх, који се прокламовао хиљадугодишњим, изгледа само „обична Медуза“, како је писао Јозеф Рот, предодређена за пораз; није трајао хиљаду година, већ дванаест, краће од бојлера у мом купатилу.

Постоји друга скривена опасност за стварни мир, која се гнезди у честитом, напредном уверењу да је прогрес већ остварен, да је цивилизација савладала варварство и да је рат, барем у нашем свету, искорењен, као жута грозницаили велике богиње путем вакцина. Рат се не помиње, ни када постоји; не објављује се, чак ни када се бацају бомбе.

Када је НАТО – дакле, такође и Италија – бомбардовао Београд и Србију, италијанске новине, најављујући повлачење италијанског амбасадора из Београда, изражавале су бојазан да би ова мера могла компромитовати добре односе између Србије и Италије. Овај страх од суочења са стварношћу – у овом случају, са ратом – помаже грозоту, која не жели да види да се шири, као рак који болесник не жели да примети. Желимо да се обмањујемо у језивој добронамерности. Постоји ужасна анегдота, не знам да ли је истинита или лажна, о Нелсону: Подвргнут испитивању, зато што је наставио да бомбардује још два сата, након што су се Данци предали, данску флоту и Копенхаген, Нелсон је одговорио: ’Проклет био ако сам то видео. Ставио сам дурбин на око прекривено завојем’.

Истинита или лажна, анегдота показује како се не види, како не жели да се види насиље. Трећи светски рат се десио, иако је већи део Европљана имао срећу да не плати цену у крви. Двадесет милиона мртвих после 1945, мање-више; за разлику од жртава из Другог (светског рата, прим.), готово игнорисаних и заборављених, изложених накнадном насиљу заборава. Препуштамо се илузији да живимо без рата...

Рат је у ваздуху као претња или као објективна реалност... која узима многа лица; увлачи се и маскира у најразличитијим формама: он није само масакр у Бијафри, 11. септембар у Њујорку... рат је трговина органима отетим од деце убијене у том циљу... Данас, рат је без граница...“

Реч на додели Награде мира Франкфуртског сајма књига

Коментари0
291dd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља