субота, 16.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:39

Богата збирка Јоце Вујића

Аутор: Пријезда Поповићсреда, 11.11.2009. у 22:00

Велика ретроспективна изложба ремек-дела из Народног музеја у Београду, под насловом „100 година српске уметности. Сликарство у Србији 1850 – 1950”у Галерији Српске академије наука и уметности, привукла је хиљаде посетилаца који су се више од месец дана дивили маштовитости српске кичице. Била је то и ретка прилика да се упознају са великим заслугама колекционара и чувара српског ликовног блага. Јер, мало је речи казано о сакупљачима који су целог свог века трагали за најбољим делима најбољих српских ликовних уметника, о онима који су та дела сачували у ратовима и од непријатеља, и о њиховим драгоценим заоставштинама српским поколењима.

А баштину српске ликовне културе очувало је родољубље. Највећи српски колекционар, Јоца Вујић, из Сенте, већи део своје имовине посветио је сакупљању и очувању највреднијих дела романтизма и бидермајера 19. века. Бранко Поповић, сликар и декан Техничког факултета у Београду, пак, сакрио је од Немаца за време окупације и спасао од америчког бомбардовања на Ускрс 1944. године неколико најважнијих дела из колекције Јоце Вујића, поклоњених факултету. Тако су сачувани једна од најлепших слика Ђуре Јакшића, романтична „Девојка у плавом”, и портрет „Уметникова супруга Софија Дели” Константина Данила, бисер српског бидермајера. Оба дела украсила су и недавну изложбу у САНУ.

На истој изложби у Академији наука приказани су знатан број слика романтичарског периода, дела са израженим реалистичним елементима, као и најбоља уља српског бидермајера 19. века из збирке Јоце Вујића. Без њих, колекција Народног музеја која је представљена на изложби не би била комплетна.

Јоца Вујић је рођен 13. јула 1863. године у Сенти у породици адвоката, чији су угледни чланови оставили белег у српској култури 18. века. Студирао је Филозофски факултет у Бечу и био један од најбољих ђака чувеног слависте Фрање Миклошића. Пољопривредну академију у Алтенбургу (Мађарска) дипломирао је 1885. године. Деценијама је проучавао и сакупљао српске културне, историјске и уметничке вредности. Тако је настала најпробранија библиотека у Војводини и најдрагоценији музеј слика српских уметника из друге половине 19. и са почетка 20. века.

(/slika2)Иако је још у 19. веку путовао, усавршавао се, обишао библиотеке и музеје Европе и преоравао архиве Будимпеште, Беча, Венеције, Рима, Фиренце, Болоње, Милана, Пизе, Дрездена, Берлина, Минхена, Прага, Париза и Лондона, Јоца Вујић је исто толико времена посвећивао обиласку и проучавању Жиче, Студенице, Каленића, Манасије, Раванице, Грачанице, Милешеве и других српских манастира. Вујићево систематско колекционарство је трајало све до смрти 1934. године.

„Радио сам, без великих претензија, из чисте љубави према својој раси и нацији, сакупљао сам културне споменике наше прошлости једино из душевне потребе и намеравао сам да тиме подстрекнем и млађи нараштај на љубав и интересовање према култури српског народа. Нарочито сам, пак, обраћао пажњу на прошлост наше Војводине, доказујући тиме да ми, Срби Војвођани, можемо бити поносни на своју прошлост и на своје претке, који су поштено и савесно вршили своје дужности према себи, према породици и према роду своме и тиме положили чврст темељ данашњој нашој материјалној и духовној култури и нашем националном ослобођењу и уједињењу” (писмо Јоце Вујића Матици српској 1925. године).

Посебно треба истаћи Вујићеве заслуге за сакупљање радова Константина Данила чијом је личношћу био, благо речено, опчињен и чије је радове сматрао врхунцем могућности нашег сликарства грађанске епохе. У годинама пред Први светски рат, Данил је прилично пао у заборав. После огромних напора, трошкова и правих колекционарских подвига, Вујић је 1924. године у Народном музеју са Вељком Петровићем организовао изложбу Данилових слика а може се рећи да га је поново открио и нашој публици и историјско-уметничкој науци. Наиме, Вујић је 1924. године пронашао у Грацу и потом откупио за 110.000 ондашњих динара 14 Данилових слика, које су тако обогатиле фонд српског сликарства 19. века.

Љубав према Даниловој сликарској заоставштини навела је Вујића да трага и сакупи у својој колекцији радове већег броја Данилових значајних ученика (Урош Кнежевић, Јован Поповић и др), све до најзначајнијег – Ђуре Јакшића за чије је ликовно сазревање, које му је по оцени многих критичара донело епитет једног од највећих српских сликара, најзаслужнији.

Обрађени каталог архивске грађе Јоце Вујића има 3.016 инвентарисаних јединица. Од посебног значаја је 21. поглавље које садржи списе и белешке о српским сликарима. Сви предмети у Вујићевом домаћем музеју били су прецизно пописани и уредно заведени у каталогу. У првом, тематском одељку те драгоцене свеске под насловом „Ј. Галерија слика” инвентарисано је 375 предмета-слика, осам вајарских радова, колекција од 59 цртежа, а у трећем одељку су штампане слике и фотографије 983 предмета о знаменитим историјским личностима, догађајима, споменицима и местима. Ту су и 1.405 инвентарисаних јединица народних ношњи, војничких униформи, споменици, грбови, дипломе, плакате, бакрорези, литографије, челикорези. У четвртом, последњем одељку су оружје, гусле, накит, посуђе и народни радови.

Два драгоцена портрета из Вујићеве збирке – „Девојку у плавом” Ђуре Јакшића и „Уметникова супруга Софија Дели” мајстора бидермајера Константина Данила не бисмо имали прилике да гледамо да их, за време окупације, Бранко Поповић није сакрио од немачке похлепе.


Коментари2
140ea
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

паја патак
Само један коментар? Ах, да, није чудо – па ово је само „Култура“! Е, добро; да напишемо и други, који ће, ако буде објављен, вероватно бити и последњи: Вреди поновити завршни пасус овог лепог чланка: „....Два драгоцена портрета из Вујићеве збирке – „Девојку у плавом” Ђуре Јакшића и „Уметникова супруга Софија Дели” мајстора бидермајера Константина Данила не бисмо имали прилике да гледамо да их, за време окупације, Бранко Поповић није сакрио од немачке похлепе.“ Упитајмо се : како су се Бранку Поповићу „одужили“ комунисти, (како сами упорно тврде) ослободиоци Београда 1944. године ? Ево шта о томе пише историчар Др Коста НИКОЛИЋ, у своме чланку "СМРТ ФАШИЗМУ - СЛОБОДА НАРОДУ" (Оглед о успостављању комунистичке власти у Србији 1944-1945): „ У Београду је новембра 1944. године, у једном од многобројних погубљења, стрељан и Бранко Поповић, сликар и историчар уметности, ратник из оба Балканска и Првог светског рата. У Поповићев стан се уселио његов некадашњи ђак, а тадашњи "уметник револуције" Ђорђе Андрејевић-Кун.“ Лепа захвалност, нема шта! Сада се вратимо на недоумицу првог коментатора: Milan , 12/11/2009, 09:59: „Ovi Srbi sto su ziveli u Kraljevini Srbiji kao Joce Vujic a kasnije i u Kraljenivi Jugoslaviji, danas kad citas o njima i uporedis ih sa danasnjim Srbima, ispada kao da je to bio neki drugi kulturan narod koji se posle 6 decanija boljsevizacije uopste vise ne moze prepoznati. Sto bi rekli posledice vise od 6 decenija negativne selekcije". Да, Милане, али негативна селекција је почела своје деловање тек после прве, јако важне фазе: масовних убистава, па затим пљачке приватне имовине, затим су они који су заостали „сатерани у мишје рупе“ –, а онда је уследило „vise od 6 decenija negativne selekcije". Сада, шта је, ту је – и не треба се ничему чудити. Пројект чишћења и негативне селекције који су “ослободиоци“ направили, изванредно им је успео, па сада њихови наследници могу несметано да владају.
Milan
Ovi Srbi sto su ziveli u Kraljevini Srbiji kao Joce Vujic a kasnije i u Kraljenivi Jugoslaviji, danas kad citas o njima i uporedis ih sa danasnjim Srbima, ispada kao da je to bio neki drugi kulturan narod koji se posle 6 decanija boljsevizacije uopste vise ne moze prepoznati. Sto bi rekli posledice vise od 6 decenija negativne selekcije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља