понедељак, 19.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:38

Не бих се противила ни смртној казни

четвртак, 12.11.2009. у 22:00

Стан Биљане Плавшић на Врачару пун је свежег цвећа и икона, нико не би рекао да је толике године био празан. Код госпође Плавшић отишла сам да са њом поново направим интервју као што се то десило када сам је путујући у Хаг, као извештач из Хашког трибунала, срела у авиону и са њом направила разговор пред њено признање кривице. У седамдесет деветој години она објашњава своје дилеме, даје своју верзију догађаја који су је учинили првом и једином женом осуђеном за ратне злочине у бившој Југославији, првим највишим функционером који је признао своју кривицу за те злочине, и потом најстаријом осуђеницом у целој Шведској.

Одлежала је казну у Хинсенбергу највећем затвору за жене у Европи, одакле је одлуком шведске владе и Хашког трибунала пуштена као и многи други затвореници у Европској унији после две трећине издржане казне. Каже да је данас не прогоне ни сцене из затвора Хинсенберг ни страхоте из протеклих ратова. Под даноноћним оком чувара из МУП-а Србије она проводи своје дане читајући и пишући, виђа се са братом, снајом и пријатељима, одлази у цркву…

Зашто сте признала кривицу?

Када сам добровољно отишла у Хаг добила сам уз оптужницу хиљаде страница докумената. Све су то били непобитни докази о злочинима које је српска страна починила. Убиства, мучења, логори. За мене је то било трагично откриће, да су Срби починили злочине. До тада, веровали или не, то нисам знала.

Схватила сам да морам да кажем истину и да сам одговорна и зато што то нисам знала.

У паузи, од годину и по дана, када сам пуштена на провизорну слободу, што ми касније није било урачунато у казну, неколико пута сам се састала са његовом светошћу патријархом Павлом. Долазио је код мене и два дана пред мој одлазак и признање. Ја му кажем: „Није мени тешко рећи истину, али пред ким ја то говорим. Јесу ли ти људи заслужили ту истину”. Он ми каже: „И у тој судници је Бог”. За мене је тај проблем био решен.

И дан-данас тврдим да сам на позицији члана председништва Републике Српске (моја оптужница обухвата период само до краја 1992) била задужена за хуманитарне послове и да нисам добијала службене информације, нисам уопште знала шта се на терену дешава. Само сам знала која су села гладна, одакле избеглице долазе…

Зашто сте онда криви?

Нисам знала за убиства и крива сам што сам заузимала такву позицију, а нисам знала шта се дешава. Према томе, потпуно се слажем са судом кад каже „Знали сте, или сте морали да знате, па шта сте учинили”. Нисам знала, али сам морала да знам. Била сам неодговорна према самој себи.

Били сте, како сте рекли у признању кривице, „заслепљени страхом да се судбина Срба не понови”?

Изабрана сам  на изборима као и професор Кољевић. Када је рат почео, људи који нису изабрани узели су ствар у своје руке. И онда, знате оно, па рат, па бизнис, па то није за женско. Тако сам то себи објашњавала и нисам инсистирала да ми остали чланови председништва прослеђују извештаје са терена. А они их нису нудили на увид. Народ не може да буде крив за политику свог руководства и није у интересу српског народа да се истина о злочинима сакрива.

Још један кључни разлог утицао је на вас да признате кривицу, очекивали сте да то исто учине и остали оптужени на некада највишим функцијама?

Мислила сам да ће и други као ја изаћи и стати на црту. Да ће да кажу оно што сам ја рекла, да српски народ није крив за злодела. Ја преузимам одговорност на себе. Мислила сам ако ја то урадим, па где су ти мушки онолики, по два метра, па да стану уз мене и завршимо то онако како се Нирнбершки процес завршио за неколико месеци. Очекивала сам да ћу својим поступком изазвати оне кључне људе који су били изнад мене. Да дођу тамо и да кажу: „Доста са санкцијама, доста са оптуживањем српског народа, кривица је индивидуална”. Али видела сам нема говора, сви су се ко мишеви, онолике људине, у рупе сакрили.

Рекли сте истину коју сте сазнали тек у Схевенингену кад су вам као оптуженој предочили хрпе доказа?

Да, а када би биле такве исте кутије докумената о ономе шта су други народи Србима радили, па да постоји смртна казна, ја бих рађе отишла под ту казну. Јер тада би се могло и говорити о помирењу и правди. Овако у Хашком трибуналу има правне процедуре на претек, али правде нема.

Да ли данас мислите да признање кривице, овако како сте је ви образложили доприноси помирењу међу народима?

Сведок из Јужне Африке, који је активно учествовао у процесу откривања истине у Јужној Африци, био је пун наде да ће и моје суђење бити путоказ ка помирењу. То су били циљеви Хашког суда који су, мислим, данас заборављени. Немам ништа против тога. Иза 1941. године често сам помишљала да би неки суд, на коме би се злочини рашчланили и обелоданили, зауставио такав след историје. Али тада је таква могућност бивала одбацивана. Тада је било „братство и јединство”. Не смеш да кажеш да ти је онај усташа убио толико чланова породице…

Зорана Шуваковић

(Сутра: Казна за етничко чишћење)


Коментари41
bc7c6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovica Bozic
Vidim da se neki hvataju za ovu recenicu „I u toj sudnici je Bog”. To neko hoce da kaze, da tamo nije bog? Sasvim sam siguran da je ovaj veliki covjek mislio. Da treba priznati sve sto si uradio, nije bitno pred kim, makar to bila i Haska inkvizicija. Jer te Bog svugdje cuje i vidi. Ako ti je dusa cista posle toga, sve ostalo je manje bitno.
Jovica Bozic
Mislim da je gospodja Plavsic u pravu. Kad su mogli 1992 godine, da prihvate tu patriotsku odgovornost. Da svercuju, prodaju teritorije, gube ratove sa onoliko snaznom vojskom. Mogu sad lijepo i na robiju. Posto nisam pristalica tog Haskog suda, vjerujem da sudi po dnevnim politickim interesima. Vise bih volio da im se sudi u Beogradu i Banja Luci, za zlocine ucinjene prema Srpskom narodu. Da lijepo objasne Krajinu, Sarajevo, svoje prijatelje ratne profitere, hranu koju su jeli Bosnjaci u toku rata, Srpsko oruzje iz kog su pucali, koje im je najvjerovatnije "Bog" slao i ko zna sta jos. I bilo bi lijepo kad bi i ostale nacije iz ovog rata to isto uradile sa svojim politicarima. Nacija koja tako nesto uradi; je "VELIKA NACIJA". Samo malouman covjek i zena bludnica, mogu tjerati po svom cak i kad zna da nisu u pravu. A Srbi nit su maloumnici nit su bludnici. Bar mislim da nisu. Jos vjerujem da je u nama ostalo gena velikih heroja nase nacije. Iz ove price iskljucujem gospodina Ratka Mladica. Koji je vjerujem veliki patriota. Ali mislim da bi i on trebao da ode na sudjenje. Da svojim svjedocenjem otkrije bagru, koja je izdala i njega i cijeli Srpski narod. I da doprinese osvjetljenju Srpskog obraza koji je ukaljan u ovim "patriotsko profiterskim ratovima". Da strpa svu tu mraku iz devedesetih u celije po Srbiji. Gospodjo Plavsic, da vam bog podari zdravlja i zivota.
vlada
Mislim da je3 sramota, za Republiku Srpsku, da je osoba "od poverenja", za Medlin Olbrajt, bila na celu Srpske!
Djordje Gajovic
Sve mi se cini da je sa ovakvim razmisljanjem Biljana Plavsic zalutala u politiku, a nije joj vesta. Oni u Hagu joj pokazali papire da su Srbi cinili zlocine, i ona odma poverovala. Da su joj pokazali papire gde je suprotna strana vrsila zlocine nad srpskim narodom? Ako bi joj pokazali, neznam da li bi prihvatila novo za gotovo i u sve poverovala. Prije sam mislio da su je ovi iz Haga za nesta prevarili pa je dala takvu izjavu i rekla da je kriva sto nije znala sta se desavalo i sa takvom izjavom ocrnila sav srpski narod. U ovom svemu se moze uociti da se Biljana na ovaj nacin sveti svojim saradnicima, a prije svega onim koji su bili po funkcijama stariji od nje jer su od "dva metra" a nisu dosli u Hag da se isprse i kazu da su Srbi krivi i sto su zivi. Nije uredu sto Biljana pokusava da prebaci krivicu i na patrijarha Pavla i na taj nacin pravda sebe sto se nije snasla u politici.
nena
Velika Srpkinja i velika dama. Znam je vec godinama a imala sam tu cast da mi bude i profesorica u Sarajevu. Puno pozdrava Gosp. Plavsic i neka vas bog cuva .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља