четвртак, 24.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 15.11.2009. у 22:00

Српски не бих мењала ни за шта на свету

Ала Татаренко (Фото Ж. Јовановић)

Знам преводиоце који улепшавају речи писаца, а ја мислим да су писци већ довољно лепи да не морам ја да их улепшавам, каже за „Политику” др Ала Татаренко, слависта, преводилац са српског на украјински и професор српског језика на факултету „Иван Франко” у Лавову.

Са гошћом из Украјине, која често борави у Београду, недавно смо разговарали о прожимању културних и књижевних веза, деликатним преводилачким замкама, али и о „болесној преводилачкој пажњи према речима”.

За почетак, како је српски постао њена судбина?

– Није то била моја намера. Због пољских корена, дошла сам на славистику са намером да проучавам пољски. Те године није било групе за пољски, па смо се одлучивали између чешког и српског. Већина је желела чешки, а ја – мали српски. На питање „зашто”, одговорила сам „па није ваљда он крив што га нико неће!?” Српски сада не бих мењала ни за шта на свету – прича нам Ала Татаренко о чудним животним „случајностима”, наводећи да је само могла да сања да ће касније, са српског на украјински, преводити дела Киша, Павића, Пекића, Андрића….

Српској публици наша саговорница позната је по књизи огледа о српској књижевности „Место сусрета” (издавач српски ПЕН центар), а недавно је објављена и њена студија „У зачараном троуглу: Црњански – Киш – Пекић”, у издању библиотеке „Светозар Марковић” из Зајечара. Научна интересовања проналази у тумачењу српске постмодерне књижевности, о чему је писала у раду „Роман као држава: држава као роман, прилог проучавању књижевне идеологије српског постмодернизма”.

– Истраживала сам да ли је овај правац увезена роба, и то кварна, као што пише Јасмина Ахметагић, или сваки постмодернизам има своје националне особине. Занимљив ми је и као „професорска књижевност” јер постмодерне књиге углавном пишу професори књижевности претварајући своју теорију у литерарна дела. Постмодернисти су, иначе, својим херметичним језиком довели до злоупотребе појединих речи које су без разлога постале општа места. Очекујем зато да ће људи ускоро псовати: „Марш у три ризома”, или, „Који ти је дискурс”… – предвиђа наша саговорница.

Из своје преводилачке радионице открива нам оно што јој најчешће задаје главобоље и несанице:

– Писци уопште не мисле на преводиоце када нешто пишу. Често се дешава да тражим реч која не постоји јер се ради о штампарској грешци која се провлачи из издања у издање. У причи „Преображаји” Саве Дамјанова помиње се реч „бештав” и распитивала сам се шта би то могло бити. Имала сам неколико теорија слутећи да је „бештав” придев од „бештија”. Писац ми је касније рекао да је у питању погрешно откуцана реч „бљештав”. Или, у причи Пекића „Човек који је јео смрт” помиње се „крвави зној са Робеспјерове чељусти”. Када замислим Пекића како пише латиницом, схватим да је у питању „завој”, погрешно куцан у свим издањима. Питала сам и госпођу Љиљану Пекић која ми је рекла да је то открио још преводилац са француског и тим поводом писао Пекићу. Када дође до штампарских грешака, о њима изгледа не размишља нико сем преводилаца – каже Ала Татаренко и наставља:

– Најзахтевнији српски писац за превођење је Горан Петровић. Преводила сам његове „Речи” где се љубавна сцена не одвија говором тела, већ помоћу речи. Јунаци размењују речи које не значе ништа еротско, што је најлепше од свега, већ имају еротичан звук. Такве речи само изазивају асоцијације а нису у директној вези са „чистом” еротиком. Оне су тврде, меке, шушкаве … да се најежите од ероса приче.

Иако више пута пажљиво чита своје преводе, дешавају јој се и необична привиђења. Свој превод прочита три пута без проблема, а у четвртом читању примети реч које нема у оригиналу, а тврди да ју је видела и превела. Због те чаролије увек је будне пажње и на опрезу.

– Није довољно да се прочита једна прича да бисте је превели – морате да осетите музику пишчевих речи, коју не смете да раштимате. Ако не можете да га приближите вашим читаоцима, немојте ни одмагати – и то је велика ствар! Преводилац који хоће да замени улогу са писцем, човек је који се иживљава на туђој књижевности. Преводилац треба да је невидљив, јер ако осетите његово присуство, реч је о лошем преводу. Ми смо невидљиви људи али корисна бића – каже Ала Татаренко.

Приводећи крају рад на обимној монографији о српском постмодернизму, ова Украјинка сања да је објави и на српском јер јој је стало до мишљења овдашњих читалаца о њеном раду. Критичару у доколици, како себе назива пошто свој посао ради из чистог задовољства, у периоду рада, каже, више би пријало да преводи само поетску форму сматрајући је изузетно пријатним, интелектуалним и духовним одмором.

Мирјана Сретеновић

--------------------------------------------------------------

Књижевност бомбардованих писаца

Подстакнута Кишовом „Енциклопедијом мртвих” Ала Татаренко је за време бомбардовања Србије 1999. године написала текст „Да ли ће књижевност постати енциклопедијом мртвих”. Реч је, како каже, о веома мрачном тексту, мада ни „Енциклопедија мрвих”, руку на срце, није нека оптимистичка књига.

– Док падају бомбе на једну земљу, њена књижевност постаје књижевност бомбардованих писаца, која мора насилно да ућути, а то онда није само питање политике већ убијање једне културе. Издавачи су ми тада тражили да пишем текстове о изборима, заштити права Албанаца, о томе шта мислим о радикалима…, али сам објаснила да се тиме доиста не бавим. Једном су хтели текст који неће бити националистички, предложивши да пишем о Милораду Павићу, на шта сам рекла да у Америци тако не мисле и да Павић тамо важи за националистичког писца. Од 2000. године ситуација се мења. Сада их занима савремени књижевни тренутак, балканска сарадња, пут ка слави неког књижевника… – каже Ала Татаренко.

Коментари10
68bdb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

дамјан
Лепи и прелепи комплименти српском јеѕику на HRVATSKOJ LATINICI! Једини ми Срби од свих "ћирилићних" народа пишемо на туђем писму! Интересантан би био коментар гђе. Татаренко на то. Дали можда би Украјинци то икад урадили?
Maja
Gospodja Ala Tatarenko pravi je zaljubljenik u srpsku knjizevnost, pa bi trebalo da se ka njenim naporima odnose sa malo vise duznog postovanja svi koji nesto komentarisu, cak i kada se ne slazu, makar da joj ime ispisu pravilno...Bravo, Ala!!!
ilija lukic
Bravo ALA,,,
Aндро Mošić
Као песник и лингвиста (сматрам се квалификованим аматером на оба сегмњента), мишљења сам да је превођење тежак и креативан интелектуална посао. Врсан преводилац мора знати и осећати језик са и на који преводи. Професор Ала Татаренко је скромна кад каже да 'преводилац мора остати невидљив'. Превод је ново ауторско дело (то нарочито важи за песме). Захвалио бих јој на компкиментима за српски, мада никад не бих смео тврдити да је овај или онајславенски, романски, германски, кавкаски језик лепши од другог. Ствар је укуса, осећаја за фонетску структуру, посебно вокала итд. Из субјективних разлога ћу само коментарисати да ми енглески уопште није леп (погађате ли зашто?).
хм, хм
@Postovanje, g.Tatarenko , 16/11/2009, 14:13 Srpski jezik je naj cistiji, naj pravilniji za izgovaranje, naj lepse zvuci od svih slovenskih jezika, morate priznati, g. Hala, moram ovako, nekako mi ala ne zvuci lepo. pozdrav L.P.O.- Ја кад чујем руски језик увек помислим како је наш српски језик некако груб.Мени је руски најлепши и најмелодичније словенски језик.Један од најлепших језика на свету уопште.Вероватно је српски био лепши и богатији док Вук није спровео своју реформу.Преводилац мора да има дара.Од њега пуно зависи.На жалост у последње време има преводилаца којима недостаје елементарно знање, а о дару да не говорим.То се пре свега односи на преводе са енглеског језика.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља