среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:48

Животом сведочио јеванђеље

недеља, 15.11.2009. у 22:00
Последња званична патријархова фотографија снимљена 11. априла 2009. у параклису на ВМА (Фото Танјуг)

Српски народ је остао без духовног поглавара који је својим личним животним примером сведочио јеванђеље. Блаженопочивши патријарх Павле је својом појавом више личио на испосника него на архијереја, упечатљивих речи које никога нису остављале равнодушним, без обзира на то да ли је био верник или не. На светосавском трону је провео непуних 19 година и у турбулентним временима српски народ је у њему имао најпоузданији ослонац.

Патријарха Павла су називали свецем који хода, други су говорили да „има душу од маслачка”, а епископ шабачки Лаврентије је написао како је опредељење поглавара СПЦ било етика, а не политика.

Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки за 44. поглавара СПЦ изабран је 1. децембра 1990. године у деветом кругу гласања на апостолски начин, жребом међу двојицом кандидата, епископа шумадијског Саве и жичког Стефана. Од свих епископа једини који истински није желео да буде патријарх био је Његова светост патријарх српски Павле, писао је митрополит Амфилохије.

Обраћајући се изборном сабору новоизабрани патријарх Павле је рекао: „Моје снаге су слабе, то ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена”.

Сутрадан је, 2. децембра 1990, 44. патријaрх био устоличен у Саборној цркви у Београду, а по древној пракси тек 22. маја 1994. године у историјски трон пећких патријараха у Пећкој патријаршији.

Патријарх Павле је као Гојко Стојчевић рођен 11. септембра 1914. године у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитеља. Отац му је у Америци добио туберкулозу и вратио се кући да умре, а мајка му се годину дана касније преудала. Али, и она је брзо умрла. С три године о малом Гојку и његовом брату бринула се тетка.

Патријарх Павле је сам говорио да је као мали био „врло слабачак”, па су му једном чак и свећу запалили, мислећи да је умро.

Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. После тога уследило је школовање на богословији у Сарајеву, а потом на Богословском факултету у Београду. За време Другог светског рата радио је једно време као вероучитељ у Бањи Ковиљачи, у дому за децу избеглу из Босне. Спасавајући једно дете да се не удави у Дрини, у августу 1944. године, Гојко се разболео и добио туберкулозу. Лекари су му рекли да му је остало три месеца живота. Прихватили су га монаси у манастиру Вујан. Борећи се молитвом против опаке болести, ипак се излечио. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље Гојко је изрезбарио један крст који се и данас чува у овом манастиру.

После периода искушеништва замонашен је у манастиру Благовештење 1948. године и добио име Павле. Време жестоке борбе комуниста против цркве, све до 1955. године, монах Павле је провео у манастиру Рача.

Постдипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године када је изабран за епископа рашко-призренског. Као архијереј на Косову и Метохији провео је скоро 34 године. Било је то веома тешко време за Србе и српску цркву. Обавештавао је не само црквене органе већ и државну власт о нападима Албанаца на имовину Цркве, монахе па и сам српски народ који се исељавао. И сам са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу подносио је вређања, па и физичке нападе. Остало је забележено да је владику Павла један Албанац на путу за пошту у Призрену снажно ударио.


На трону Српске православне цркве: с вернима и с народом (Фотодокументација Политике)

О том времену сам патријарх Павле је записао: „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом синоду јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски”.

На патријаршијски трон ступио је у 76. години, у предвечерје распада Југославије и ратова у којима су и српски народ, али и српске светиње пострадале. Патријарх Павле је у том драматичном времену стално опомињао: „Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди”.

Од свих поглавара СПЦ патријарх Павле је највише путовао. Неколико пута је боравио у Америци, а у својој 91. години путовао је и у далеку Аустралију где је освештао земљиште за српски колеџ „Свети Сава”. Непун дан после повратка у Београд већ је био у авиону за Москву.

Годину дана касније био је и у Љубљани где је освештао цркву светих Ћирила и Методија. Иако у поодмаклим годинама, неуморан у свом пастирском служењу, у децембру 2005. године требало је да предводи делегацију хришћанских цркава из СЦГ у Брисел, Стразбур и Брисел. Али, 8. децембра због повреде кука, приликом пада у својим одајама, поглавар СПЦ је примљен на ВМА.

Патријарх се опоравио и за Божић, крећући се уз помоћ ходалице, прочитао је посланицу верницима за Рождество Христово. Уочи Васкрса 2006. године патријарх је имао још једну незгоду, приликом купања опекао се врелом водом. Васкрсење Христово је дочекао на ВМА.

Тада су почели наговори и да се патријарх због здравственог стања повуче са Светосавског трона, иако је по православним канонима функција патријарха доживотна.

Патријарх је више пута боравио на опоравку бањи Селтерс код Младеновца и Бањи Ковиљачи. Последњи пут председавао је Светим архијерејским сабором у мају 2007. године. Јесењи сабор је одложен а митрополит Амфилохије, по хиротонији најстарији члан Светог синода, додељен му је на испомоћ.

Борба за нарушено здравље најстаријег православног поглавара на свету почела је 10. новембра када је примљен на ВМА. Патријархов биограф Јован Јањић у НИН-у је тада пренео патријархову поруку из болнице: „Треба да се молимо за све људе. Пре свега, за људе добре воље. Али, и за људе зле воље, да би и њихова воља постала добра јер је и њима потребно спасење!”

Миленко Пешић

--------------------------------------------------

Патријарх Павле у анегдотама

(/slika2)Јован Јањић, новинар Нина, у својој књизи „Будимо људи – реч патријарха Павла” сакупио је многе анегдоте о патријарху које показују колико је он био близак људима без обзира на то да ли су верници или атеисти, обични људи или они на високим положајима:

Луксузна кола

Било је заседање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Његова светост, као и обично, крену на вечерњу службу у Саборну цркву. Кад изађе из Патријаршијског двора, виде испред себе мноштво паркираних великих црних аутомобила. Пита свештеника који га прати:

– Чија су ово оволика луксузна кола?

– Наших епископа, Ваша светости! Дошли су њима на овај сабор – одговори овај

– О, Бог га видео, шта би тек возили да нису дали завет скромности!? – зачуди се Његова светост.

Порука америчком амбасадору

Када је патријарх Павле изабран многе делегације су хтеле да се сретну с новим црквеним поглаваром. Тако је дошао и амерички амбасадор Ворен Зимерман:

Води се разговор о општим стварима, а на крају ће амбасадор да упита патријарха:

– Чиме вам можемо помоћи?

Патријарх га погледа и једноставно рече:

– Ваша екселенцијо, немојте нам одмоћи тиме ћете нам помоћи!

Зимерман је био затечен и није знао шта на то да одговори.

Време које је потом наступило показало је да је то била најмудрија могућа порука.

Фотомонтажа у новинама

У тешко ратно време, после једног састанка у патријарховом кабинету, на којем се одлучивало о нечему о чему није било лако да се одлучи, Његова светост, да би се нашалио на свој рачун, рече присутнима:

– Ви сте мислили да ћете лако са мном. Мислите да сам ја слабашан, крхке грађе... А, у ствари, ви ме не познајете добро.

– Устаде и са свог радног стола донесе новине, српског имена (Српска реч), у којима је неприкладно, фотомонтажом, приказан као ратник-супермен, с бомбама и „шкорпионима” о појасу. Показујући на то нимало смислено искројено дело, кроз смешак рече:

– Погледајте како ме други виде, а ви сте мислили да сам ха слаб!

Ово је црква, а не шума

Једном приликом за време богослужења, Његова светост патријарх Павле, родитељски, тихим гласом, упозори богослова који је био за певницом:

– Синко, обрати мало више пажње..., чини ми се да ви то не радите баш како би требало.

На то ће овај, можда помало увређено:

– Па, знате, Ваша светости, свака птица пева својим гласом!

А патријарх му одговори:

– Јесте, синко, али у шуми. Ово је црква!

--------------------------------------------------------

Једино бог поставља свеце

Патријарх се радо враћао у Благовештење и ту, у његовом постригу, настале су многе занимљиве приче

Овчар Бања – Гојко Стојчевић замонашио се у манастиру Благовештење у Овчар Бањи, описавши у аутобиографским списима „Без осуда, отворено, очински” да се то догодило уочи Благовести (7. априла) 1946. године. Од тада, сваког лета док га је служила снага, враћао се у постриг.

– Појављивао се око летњих Врачева, два дана по Петровдану, с посебном енергијом коју је преносио на друге. Држао је литургије, проповеди и беседе, а после тога поправљао фасунге и дихтунге по манастиру – каже за „Политику” архимандрит Георгије Добросављевић (76), игуман Благовештења још од 1964. године до данас.

(/slika3)Кад би устребало кренути ка 22 километра удаљеном Чачку, патријарх је поред пута, с народом, стрпљиво чекао пролазни аутобус.

– Пред крај одмора у Овчар Бањи знао би да каже: „Хајде, Георгије, да сведемо рачун: ја сам овде боравио 15 дана али сам ти поправио то и то, и на крају ће изаћи да ти мени доплатиш”. Онда, разуме се, извади новац и остави манастиру неку своту. Додуше малу јер код њега у новчанику и није било других пара до ситних – сећа се Георгије.

Овај калуђер имао је посебно поштовање према поглавару СПЦ, али је радо препричавао заједничке анегдоте знајући да патријарх то неће узети за зло. И данас приповеда како је Павле сам пенџетирао своје ципеле и једне носио по 15 година или сам пришивао дугмад.

– Једном смо из Овчар Бање пошли у Београд, на славу код владике Филарета, био је Аранђеловдан летњи. Предложим да идемо колима, али патријарх није хтео да чује. Сео је у аутобус и до Београда није дигао главу од књиге.

Георгије је Павла срео први пут 1951. године у манастиру Рача код Бајине Баште. Млади искушеник још је учио школу, а јеромонах Павле држао часове дванаесторици манастирских ђака. Отада настаје пријатељство двојице божјих људи које је трајало, безмало, шест деценија.

– Једном приликом у Београду идемо ка Патријаршији и Павле каже да за вечеру имамо комад сира, кришку хлеба и комад пите. „Има ли шта још”, питам. „Нема”, вели он. Ушао сам у самопослугу да бих купио јогурт и још нешто а патријарх остао напољу да ме чека. На каси, испред мене, стајало је осморо људи, и један господин пропустио ме испред, говорећи како нема смисла да ме патријарх чека напољу. Павле је то видео кроз стакло и рече: „Бог те видео, сад ћеш и ти у Београду постати велики поред мене”.

Пре неколико година Георгије је, после више покушаја, скупио храброст и у порти Благовештења почео да муца, те ово, те оно...

– Павле ме је прекинуо: „Ја видим и два метра испод тебе у земљу, видим је шта ти хоћеш да питаш, ти хоћеш да правиш бизнис од мене. Ево ти: ако умрем овде сахрани ме овде, ако умрем у Београду нека ме сахране у манастиру Раковица”.

У Благовештењу су се, неке године, затекле новине са сликом Павла као патријарха српског и текстом под насловом „Светац који хода”.

– Патријарх је то видео и рекао кратко: „Ко је светац одлучује једино Бог”.

У децембру прошле године, Георгије је на ВМА посетио поглавара који је допао постеље.

– Рекао сам му: „Видиш, светости, то је сад дошло због тога што си нас кажњавао у Рачи, превртао празнике и остављао без ручка кад смо били немирни”. Он се само насмејао, није могао ништа да ми каже, док су се тројица теолога у соби чудила о чему ја то причам – приповедао нам је игуман Георгије.

Гвозден Оташевић


Коментари18
345ed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Anastasia
Ljubav je strpljiva, puna dobrote. Ljubav nije zavidljiva. Ljubav se ne uznosi, ne nadima se, ne cini sto ne valja, nije koristoljubiva, ne razduzuje se, nije zloslutna, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve podnosi, uvek veruje, svaku nadu cuva, sve snosi. Ljubav nikad ne gine, a prorocstva ce se svrsiti i jezici ce prestati i sve poznanje ce se iscrpsti. Jer je nase poznanje samo delimicno i nase prorokovaje je samo delimicno, ali kada dodje ono sto je svrseno, nestace ono sto je nepotpuno. Kad bejah dete, kao dete govorah, kao dete misljah, kao dete prosudjivah, a kada postadoh covek nestade ono sto je bilo detinje. Mi sada gledamo kao pomocu ogledala u zagonetku. Ali onaj ko vidi ljubav, taj se gleda licem u lice. Sad poznajem samo nesto, a onda cu poznati ko sam i onda cu se videti licem u lice, kao sto sam sebi oduvek bio poznat. Jer samo je ljubav ta koja prepoznaje svoje lice i samo je ljubav ta koja vidi isto lice. Sada Vam dakle ostaje ovo troje. Vera, nada i ljubav. Ali je ljubav najveca medju njima! Upamtite ove moje reci i neka Vam zivot ne prolazi u tami. (prva Pavlova poslanica Korincanima)
Tanja
Neka mu je vjecna slava.
Djordje Cekerevac
Cudi me da gospodin Pesic propusta da kaze da je Njegova Svetost Patrijarh Pavle bio nekoliko godina profesor Prizrenske bogoslovije, na kome je polozaju izabran za Patrijarha. Takodje, da je Njegova Svetost, pored zemalja koje ste pomenuli, posetio i Englesku.
Snezana Bogdanovic
Pisem ovo iz daleke Amerike a suze liju bez prestanka, kandilo i sveca trepere a moja molitva za naseg milog, nikad neprezaljenog, Patrijarha Pavla, ide Bogu. Hvala Ti, dragi Oce, za Tvoju ljubav, skromnost, velicinu duse. Svi pravoslavni Srbi Te nikada nece zaboraviti. I hvala Bogu da sam mogla biti prisutna kada Si u crkvi Svetog Marka davao opelo za sve nastradale iz Krajine. Tvoj dragi lik cu uvek nositi u mom srcu. Snezana
sandra
Ne treba da budemo tuzni.Nas Pavle nije vise sa nama ovdje ali on nastavlja misiju molebana za nas i dalje.Sada u drustvu Sv.Save sa desne strane Stvoritelja.Suze obrisati i zahvaliti Gospodu sto nam je podario takvu velicinu u najtezim vremenima.I da zivimo tako sto cemo "BITI LJUDI".Tako da blagopocivsi Patrijarh Pavle s ponosom odozgo gleda na nas.Vjecnaja pamjat dragi oce.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља