У Београду се скоро није догодило да матичар одбије да венча две пунолетне особе различите боје коже, као што се то пре месец дана десило у америчкој држави Луизијани. Како су пренели сви светски медији, Кит Бардвел, судија из ове савезне државе који има право да венчава, одбио је да озакони везу белкиње и црнцајер „њихова деца неће бити прихваћена ни од црначке ни од белачке заједнице”. Без обзира на боју коже, националност или вероисповест, грађани престонице, поготово девојке, радије одбеоградских момака упловљавају у брачне воде са странцима – од Аљаске до Аустралије. Последњи мешовити брак склопљен је пре само четири дана између Енглескиње и Београђанина у општини Стари град, а младенци су се упознали на прекоокеанском броду.

Према подацима републичког Завода за информатику и статистику, у току прошле године закључено је 38.285бракова. Од тог броја, само 9,30 одсто бракова склопљено је међу супружницима различите националности. Парова исте националности било је 34.725, док је њих 3.560 било различитогпорекла.

У централној градској општини Стари град, од почетка године склопљено је 1.436 бракова. Око двадесет одсто брачних завета дале су особе различите националности. Када је у питању избор младожење, код наших девојака нема правила – удају се и за Индусе, Норвежане, Немце, Италијане, Аустралијанце, Шкоте, као и за момке из афричких земаља. Грци су, кажу у матичној служби, најчешћи београдски зетови. И тамнопути Африканци чести су гости матичне службе ове општине. Сваке године буде склопљено десетак бракова у којима је један од супружника – црнац. Иако је деведесетих година минулог века већи број Кинеза почео да долази у престоницу, углавном због трговине, мало је наших суграђана који су се у међувремену ородили са њима.

–Бракови са Кинезима су изузетно ретки, тек спорадично било је случајева да су матичари венчали пар младенаца који, обоје, долазе из ове државе. Београђани сене жене често ниАлбанкама, мада смо ове године забележили случај када је Албанка рекла судбоносно „да” – истиче Гордана Зорић, матичарка са дводеценијским искуством из општине Стари град.

Да би законски веза била озваничена, младожења или млада из свог родног града треба да донесе дозволу тамошњих матичних служби. Тај папир је уједно и доказ да не постоје препреке за венчање у Србији које се, касније, и у тој другој држави евидентира.

– Чину општинског венчања обавезно присуствује и преводилац, у случају да неко од младенаца не говори српски језик. Препоручљиво је његово присуство и због родитеља, пријатеља, рођака који долазе из иностранства – објашњава матичарка Старог града.

Мешовити бракови су углавном „осуђени” на срећу, јер је према евиденцији из судова мало оних који се окончају разводом. Странци лако мењају веру зарад љубави и прелазе у православље, истичу матичари, и траже луксузне објекте за обред венчања. Ковилово и Калемегданска тераса места су на којима се најчешће весели до касних сати због склапања мешовитих бракова.

Будући супружници се срећу на прекоокеанским пловидбама, пословним путовањима, на интернет форумима... Матичарка Зорић открива да Београђанке више бирају странце за будуће мужеве од наших мушкараца.

– Минуле године венчала сам глумицу из Крагујевца за младића из афричке државе Того који су одмах сутрадан постали родитељи малог дечака. Једна млада жена из нашег града дошла је минуле године на сопствено венчање у сарију, са препознатљивим обележјем међу очима, јер је њен будући супруг био Индус. Девојке и момци из Словеније се, ипак, нерадо венчавају с нашим грађанима, а Арапкиње готово никад. Само два таква случаја памтим у каријери – присећа се Зорићева.

Вечита дилема: да ли узети мужевљево или задржати своје, односно додати супругово презиме, не важи толико када је реч о странкињама. Девојке из иностранства лакше и радије узимају презиме будућег супруга, каже матичарка, док наше лепотице које се удају за странце остављају и своје презиме.

На венчањима матичари обично читају текст Душка Радовића, а странци радо слушају речи великана „распоредите своју љубав и узајамно поштовање на сваки дан заједничког живота”.

М. Бракочевић