среда, 14.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:33

ИНДУСТРИЈСКИ ЋОРСОКАК

Аутор: Небојша Катићуторак, 24.11.2009. у 22:00

Упркос економском колапсу, Србија ни данас нема ваљану анализу узрока свог индустријског посртања. Уместо анализе, нуде се два површна објашњења, оба на ивици фразе.

На једној страни политичари уверавају јавност да су домаће муке последица светске економске кризе. Ову заблуду ће блиска будућност развејати, и Србија ће вероватно остати у стању хроничне кризе и када срећнији део света из ње изађе.

На другој страни економски стручњаци, који се најчешће чују, економске проблеме Србије виде у нереформисаној држави која није створила институционални и системски оквир за привлачење иностраних улагања. Ово је уопштено и превише лако, готово олако, објашњење узрока деиндустријализације земље.

Без обзира на све институционалне мањкавости, а њих је много, Србија је привукла велики број инвеститора у финансијски сектор, малопродајну мрежу, некретнине, производњу пива, цемента, цигарета, мобилну телефонију итд. Ове инвестиције повезује иста нит – све су оријентисане ка домаћем тржишту и домаћем купцу, и готово све гравитирају развијенијим регионима. У Србији се доминантно инвестира у оне гране које се лако могу картелизовати или монополизовати, у услуге које се не могу пружати из иностранства, или у производњу робе код које трошкови транспорта играју велику улогу и коју увоз не може озбиљније угрозити.

У осталим привредним сегментима Србија је неатрактивна не само страним, већ и домаћим улагачима. Упркос бесмисленим пореским повољностима, упркос спремности државе да чини уступке који су често и претерани, извозно оријентисане инвестиције не долазе у Србију. Узроци овог проблема нису везани за лош институционални оквир, већ за промашену економску политику. Уз то, Србија нема никакву развојну политику, па је развој (у складу са владајућом неолибералном доктрином) наивно препуштен тржишту.

Економска политика је преурањенoм и непотребном либерализацијом увоза, са једне стране, и политиком прецењеног динара, с друге, стимулисала увоз и трговину а дестимулисала индустрију, поготово ону која би извозила. Домаће плате и општи ниво цена су релативно високи (исказани у еврима по бесмислено ниском курсу), и то одбија инвеститоре који би производили за извоз. Каматне стопе (највише у Европи) енормне су, и дугорочно индустријско улагање не може издржати овај каматни терет. Лакше је, профитабилније и мање ризично увозити, него улагати у производњу. Све ово привредна структура Србије јасно показује.

Слабости нису само у сфери економске политике. Два додатна, крупна проблема угрожавају домаћи привредни развој и не могу се отклонити у кратком року.

Прво, Србија има трагично запуштену инфраструктуру. То се, са мањим нијансама, односи на све сегменте – путну, железничку и телефонску мрежу, водовод и канализацију, енергетску инфраструктуру итд. Проблем ове запуштености је све већи удаљавањем од економске осовине Београд – Нови Сад. Без квалитетне инфраструктуре развојне шансе Србије равне су нули.

Да би се проблем решио потребна су огромна улагања, по сваку цену, на сваки начин. По сваку цену значи по цену резања буџетске и личне потрошње, или краће, по цену пада и онако ниског животног стандарда. Уместо тога, држава политиком неекономских цена додатно поткопава сопствену инфраструктуру, креира неодрживе ценовне диспаритете и ствара климу хроничног дезинвестирања. Није нормално (према подацима ЕУ) да у држави пропале инфраструктуре грађани плаћају енергенте или телефонске услуге два пута јефтиније од европског просека, а да све остало плаћају или око просека, или изнад њега. Отклањање ових диспаритета је кључно за финансирање и развој инфраструктуре, и за нормализовање потрошачких навика друштва.

Друго, Србија нема довољно дисциплиновану нити довољно квалитетну радну снагу којом може привући стране инвестиције. Огроман број квалификованих људи и професионалаца је емигрирао и то је процес који се наставља. Данашњи образовни систем тај губитак не може брзо надокнадити ни по квалитету, ни по кадровској структури. Образовање све мање служи потребама привреде и друштва, а све више постаје уносан бизнис академских предузетника. Ово се сјајно поклапа и са опсесивном потребом родитеља да им деца по сваку цене заврше факултет, студирајући било шта, било где, па колико траје да траје, и колико кошта да кошта. Без радикалног заокрета у образовању, без померања ка стручним школама и техничко-математичким факултетима, Србија ће наставити да ствара кадар за кафиће, а не за индустрију.

финансијски консултант


Коментари74
0a50a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivan Brkic
Ovo je drzava u kojoj je u poslednjih dvadeset godina malo ko zaradio radom.Kapitali su steceni najrazlicitijim formama špekulacije.Formirala se svest o radu kao necem sto je svojstveno samo ljudima koji su u teskim zabludama,da ne kazem to malo grublje. Ova drzava liči na brod koji tone ,koji ce svi u jednom trenutku napustiti.Kako onda graditi strategiju,kad je sve zasnovano na kratkorocnom interesu,manipulaciji i brzoj zaradi po svaku cenu.Uporno se pokušaava iluzija proglasiti realnoscu.A realnost se tvrdoglavo opire tom pokusaju.Ipak,mora neko i da radi.
Nikola
Gospodine Katicu sa uzivanjem citam svaki vas tekst i cenim to sto javno kritikujete nasu ekonomsku politiku i po tom pitanju ste jedan od retkih nasih intelektualaca.Kao sto ste pisali u tekstu hod u mestu gromoglasno cutanje vecina istocnoevropskih drzava vodi slicnu ekonomsku politiku.Ko namece tu ekonomsku politiku ili je to jos uvek sveta krava o cemu ni nasi najsavesniji intelektualci nesmeju javno govoriti?
Mladen Banjac
У једном од својих ранијих коментара, приликом полемике са читаоцима господин Катић изјављује, парафразирам: "Теоретски новац се може штампати и пуштати у оптицај све док у привреди постоје неискоришћени капацитети." Међутим, о томе у овом тексту нема ни трага. Шта би госн. Катићу?___Да ли ће једна земља, па и Србија, изградити своју инфраструктуру зависи само од тога да ли има неопходан материјал, опрему и радну снагу. Новац само треба емитовати и то безусловно, дакле не као кредит већ прави или трајан новац (јер је реч о пројектима од јавног значаја) и платити људе и фирме који су ангажовани на њиховој изградњи. Новац је у целој причи само посредник у размени, а не вредност по себи. Овим остварујемо вишеструку добит: стварамо инфраструктуру која драматично подиже квалитет живота читавом друштву, олакшава и подстиче производне активности и поврх свега санирамо страховиту неликвидност која хара српском привредом, додатно притиснуту зеленашким каматама и порезима.
Драган Николић
Г-дине Катићу, хвала на изврсном тексту, пишите и даље!
Милорад Вукашиновић
"Без радикалног заокрета у образовању, без померања ка стручним школама и техничко-математичким факултетима, Србија ће наставити да ствара кадар за кафиће, а не за индустрију". Морам да признам да се први пут не слажем са мојим омиљеним коментатором. Господине Катићу зар не мислите да је неуспех српског пута у капитализам, последица веома неквалитетног кадра у области друштвених наука, који није познавао суштинске процесе карактеристичне за западна друштва? Западне демократије показала је стварност су више тоталитарне од комунизма, који је ако ништа друго успео да изгради хуманије друштвене односе. И сада нам ви предлажете да школујемо математичаре - технологе који ће овде за бедне паре да буду робови транснационалних компанија, док ће западни инжењери друштвених односа да нам пишу дириговане историје и друге интерпретације наше стварности, о чему сте уосталом и писали на страницама Политике.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља