уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Потресна прича о Жанки Стокић

Аутор: Борка Требјешанинпетак, 27.11.2009. у 22:00
Светлана Бојковић (Фото Ж. Синобад)

Глумица Светлана Бојковић поново ће се наћи у улози легендарне Жанке Стокић. Овога пута у позоришту, на сцени „Модерне гараже” у Београду, где ће у понедељак увече у 21 сат бити премијерно изведена драма „O tempora, o mores – о времена, о обичаји” аутора и редитеља Братислава Петковића, која још једном проговара о трагичној судбини Жанке Стокић. У представи играју и Властимир Ђуза Стојиљковић који ће тумачити доктора Костића и Елизабета Ђоревска у лику Магде.

Судбина Жанке Стокић, једне од највећих глумица нашег поднебља, уједно је и најтужнија у историји српског позоришта. Тумачење лика Жанке Стокић сматрате својом професионалном, глумачком мисијом?

Имала сам прилику још 1992. године, када је снимана телевизијска драма „Смрт госпође министарке” по тексту Душана Савковића, у режији Саве Мрмка, да се први пут суочим са судбином Жанке Стокић. Размишљала сам о томе шта је то што би највише повредило сваког уметника. Одговор сам нашла у Жанкиним речима: „Мој живот се завршио онда када су ме прогнали, отерали са сцене. Узели су ми душу, узели су ми ваздух. Шта је глумица без улоге, то је горе од понижења, горе од смрти.”Тада је, заправо, први пут представљена публици та истинита потресна прича о нашој славној глумици. О томе како је лишена грађанске части, како је остала без прихода а била тешко болесна. Жанка је била осуђена на осам година губитка националне части. Није могла да ради, али ни да прима пензију. Касније је, на иницијативу Мире Ступице, установљена награда „Жанка Стокић” што је била уметничка рехабилитација ове српске глумице. Али, заправо, тек ове године Жанка је рехабилитована у правосуђу.

Драма „O tempora, o mores – о времена, о обичаји” дешава се на дан Жанкине славе, на Ђурђевдан, 6. маја 1947. године. За разлику од претходних година, када је врвило од гостију, Жанка је ломила славски колач сама, са својом верном служавком Магдом. Зашто је одабран баш овај догађај?

Жанка је очекивала свог пароха, проту Вељу. Он се није појавио и Жанка је у том свом болу помислила да ју је чак и црква издала, да су чак и попови почели да окрећу главу од ње. Испоставило се да су тог проту, негде на путу до Жанкине куће, претукли неки надобудни млади комунисти. То, наравно, Жанка не зна, и она за столом сама са својом Магдом чита тропар. Свечаност је дирљива, болна, јер тај обред раде саме.

Глумом се бавите више од четири деценије, као сталним трагањем за истином и чистотом ставова. Каква сте искуства и поуке стекли на овом тешком путу?

Никада нисам напустила своју полазну тачку, потрагу за уметничком истином, за истином уопште. То полазиште нисам могла да напустим јер је то нешто што припада људској природи, али сам имала и среће на том путу. Као да ме је неко учио и говорио ми да само радим свој посао, али да га радим морално, чисто и паметно. И онда си слободан човек. Немаш шта да се бринеш ако рачунаш само на себе, на своје снаге и на поштење свога рада. То јесте тешко, али је и дивно.

Током богате каријере нисте играли ни у једном Шекспировом комаду. Вашу каријеру обележиле су улоге дама, госпођа из високог друштва. Не чини ли Вам се да су Вас руралне јунакиње помало заобилазиле?

Па да видите да и нису. Заиста, јесам играла овај репертоар дама из високог друштва, нарочито у почетку, али десило се да сам касније играла девојку са маргине у филму „Пас који је волео возове”. Играла сам у комедијама, што је моја велика срећа, где су често заступљени ликови жена из народа. У истом овом сценског простору играла сам Милунку Савић. Издвојила бих баш Милунку Савић, јер ми је било тешко да је радим зато што је у питању историјска личност и зато што су постојали људи који је се сећају. Било ми је тешко да радим и Жанку Стокић која је, такође, жена из народа. Наравно, не морате физички да личите на своје јунакиње, али морате да потврдите животни став те особе. Нешто од тог карактера морате да донесете.

Власт вас ни на који начин не привлачи. Ваша слобода је ваша глума, бавите се и педагошким радом. Чему учите своје студенте?

Поред глумачког заната, што мислим да сам обавезна да их научим, говорим им и ствари које припадају професионалној етици нашега посла. Значи, искрености према себи, тражењу од себе што више, што даље. Учим их да буду захтевни према себи, да раскрсте са сујетом јер – увек грешиш, па и у глуми. Да никада нисмо довољно савршени.

У контексту приче о позоришту намеће нам се и питање зашто Вас последњих година нема на Битефу?

Нисам, заиста, последњих година одлазила на Битеф. Није ме нарочито привлачило, мада сам чула да је било неколико добрих представа, али и којечега. Не бих губила време да то гледам. Доста знам, доста сам и гледала. У позоришту, као и у свету, постоје неке моде. Мислим да је Битеф постао помало помодан, а томе не придајем неки посебан значај. То су моде које дођу и прођу. Можемо причати о форми да је занимљива због овога или онога, али то је једна страна приче. Суштинска прича гласи: ако нема катарзе, нема позоришта.

-----------------------------------------------------------------

Крила је генерала Кочу Поповића

Када сте снимали телевизијску драму посвећену Жанки Стокић до детаља сте испитали дијабетес, јер је Ваша хероина боловала од ове болести. Каквим сте напорима овога пута себе изложили?

Овде се само помиње да Жанка болује. Међутим, овде причамо о безнађу, о томе да Жанка трећи пут пише молбу за помиловање. Сада се, заправо, први пут јавно обелодањује тај документ и чита пред публиком. Публици предочавамо Жанкину борбу и уверење да она није крива и разочарање што је потпуно одбачена. Она, која је до јуче била толико славна и омиљена, а сада омражена и прогнана у својој средини. У тој молби она наводи чињенице: да је у својој кући крила генерала Кочу Поповића и помогла му да из њене куће, прерушен у сељачко одело, напусти Београд. Да је крила Јевреје, поред осталог и брата од стрица Моше Пијаде, да је чувала јеврејске ствари и предала их наследницима... Нико од тих људи није ни покушао да помогне Жанки када је изгубила националну част, нити ју је спасио те срамоте. То је нешто што се понавља, на жалост, и данас када им требате као глумац, као значка, као број зваће вас на трибину или, већ, где треба, али, ако упаднете у невољу они ће се правити да вас не познају.


Коментари10
d3902
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Agripina .......
Jeste tužna priča o Žanki Stokić iz onog vremena? A kako doživljavate iste poteze u današnje vreme ,gde čitava porodica strada,oduzima im se imovina,slave slavu sami i u tišini,nemaju pravo na pravedno suđenje,a bave se kulturom-IZLIVAJU CRKVENA ZVONA i ostale predmete od obojenih metala 200 godina.Njihov zanat je proglasio UNESCO za nematerijalno kulturno dobro.Oduzeto im je pravo na rad,na lečenje,na nastavak tradicije,nemaju nikakve prihode,ODUZETI ALAT ČOVEKU KOJI OD TOGA ŽIVI je gore nego ga odmah streljati. Posle II Svetskog rata oduzeta im je fabrika u Jagodini,1974. god. oduzeta im je kuća u ul.Kneza Miloša 69 gde se sada nalazi Kanadska ambasada i 31.08.2007.u cik zore je sravnjena sa zemljom fabrika-livnica (poslednja na ovim prostorima) crkvenih zvona. Kako to dragi sugrađani komentarišete. Blago StankiStokić jer nije živa i ne vidi i ne čuje šta se sada dešava,a ova porodica polako umire i živi umetnici svog zanata nestaju. Šta bi neko iz Evrope dao da ima takvo blago?
Lord M.
Kao što je u Norveškoj delo Knuta Hamsuna odvojeno od njegove nacističke pojave, tako i ovde ne bi njen predratni glumački dar trebalo mešati sa neoprostivom činjenicom da je bila saradnica okupatora. Kao osoba koja je izdala svoju zemlju i priklonila se nacistima, ona nikada neće i ne može biti stvarno rehabilitovana, iako je naš pravosudni sistem počinio grešku te vrste.
mira gulić
Браво Јоване, браво Боги! Браво ПОЛИТИКА! Коначно сте објавили и друго мишљење од овог новокомпонованог да се кривци проглашавају за жртве измишљеног терора.
Милорад
@јОВАН гРОЗНИ. Ако сам Вас добро разумео Ви уствари кажете да су њој поклонили живот. Ако је тачно оно о Кочи Поповићи, Јеврејима, Моши Пијаде шта да кажемо онда о њиховом моралу. Сетимо се илегалке Марије у Отписанима која је такође "радила"за Немце. Ја сам нешто из тих књига учио, мада ми и ове нове нису стране. Човек истину спознаје целог живота.
јОВАН гРОЗНИ
За Жанку Стокић кажу да је била добра глумица; не знам, у њено вријеме нисам се био ни родио па не желим спорити њене умјетничке квалитете. Није она била ни први ни последњи умјетник који се оклизнуо у животу, и у неком историјском тренутку пропао као човјек. Ипак не заборавимо да је Жанка Стокић играла за Нијемце у вријеме док су ти исти нацисти требили њен народ, чак и у Београду надомак Народног позоришта. Ако признајемо морал као скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и просуђују шта је добро, а шта зло - онда је јасна разлике између Жанке Стокић и оних који су живот окончали у Јајинцима, Батакници, Козари, Сутјески... Нису побједници одузели част Жанки Стокић, она је то сама изгубила. Према томе њена осуда нема идеолошку већ моралну димензију, све остало је безочна лаж.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља