четвртак, 20.07.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:41

Последњи Византинац

петак, 04.12.2009. у 22:00
Књиге као својеврсна „Венеција”: Милорад Павић (Фото Саша Чолић)

Павићеве књиге су ме увек подсећале на Венецију. И она је, такође, имала среће да се роди у условима максималне принуде. Венеција је настала на фантастично малом простору. Венеција – игра, ребус или укрштене речи које нагоне мајстора да зграде и дворце уписује у редове канала. У до апсурда доведеним географским условима појавила се изврсна самодисциплина културе: вештачка ограничења претворила су се у апотеозу форме.

Живећи у суседству, Павић је преузео искуство јадранског чуда. У тражењу начина да се ослободи форме коју је литература истрошила, он је преузео на себе узвишене обавезе – у интересу слободе затворио је себе у казамат. Његове књиге су својеврсна „Венеција“: веома строга организациона структура не смета највећој могућој ауторској самовољи. Тако је, пишући књигу-речник, Павић развезао себи руке смирујући хаос апсурдом. (Нема апсурдније књиге од енциклопедије која ређа предмете, имена и појмове у замишљеном поретку.) У суштини, Павић је радио с литературом другог нивоа, са филологијом која је већ успела да се одрекне слободе коју је изборила и да добровољно стави врат у нови јарам.

Одаје непроходне прозе

„Све књиге на земљи имају ту потајну страст – да се не подају читању“, говори Павић на крају свог главоломног „Предела сликаног чајем“. Да би успорио читаоца и сломио аутоматизам читања, Павић је измислио писање хијероглифима, од којих је сваки појединачно захтеван и привлачан. Роман се слаже од одвојених фантастичних микроприча. Оне чине генерални сиже који се никако не да препричати. У сваку књигу уграђен је рушилачки механизам који онемогућава да се текст угради у линеарно приповедање.

Стандардни роман има причу, макар њене контуре које аутор наноси белим цртама, а затим поља испуњава бојама онолико колико допушта његов таленат и оштроумност. Павићев сиже је као музика: њега треба преживљавати у сваком тренутку читања. Довољно је да вам на тренутак попусти пажња и неизбежно ћете залутати у одајама те непроходне прозе. На тај начин је лично време читаоца укључено у време романа. Читалац – као глумац који и игра и живи улогом одређено време на сцени, старећи тачно онолико колико траје представа.

Док ми пратимо сваку шару-реченицу, „прича“ се губи, иза дрвећа не видимо шуму. Штавише, „дрво“ нас води не само у даљину, негу и у висину – на њега се може попети како би се погледала панорама која се отвара. Сваки елеменат Павићеве прозе је садница, уз то – бамбусова, јер тако болно брзо расте. У сваком од његових поређења је замршени сиже, у епитету је наговештена легенда, а у новом пасусу – изувијана фантастична прича. Сво то гротескно изобиље сраста у један масивни криптограм: пећ од керамичких плочица од којих је свака истовремено и слика и део живописног паноа.

Сам Павић је више волео архитектурна поређења: роман као црква или џамија. Његове књиге се могу заобићи са разних страна да би се површно погледале, али се човек може усредсредити на било који детаљ – портал, орнамент, химеру, изрезбарени камен. Ту је тако много сувишног садржаја да ми једва имамо снаге и уобразиље да задржимо у свести слику целине. Управо ту аутор и долази да помогне предлажући читаоцу кристалну решетку у облику речника, укрштених речи или неке друге семантички празне форме. За писца је привлачност те структуре у томе што она омогућава да се материјал сабије у чврсте оквире не градећи при томе линеарни сиже. Композицију овде не одређује аутор већ туђа форма која је постојала пре њега. И што је она строжа, то је више слободе за аутора и његове јунаке. Он строго поштује правило које није сам измислио – прати да се јунаци на потребним местима сретну. Зато је у свему осталом слободан – логика приповедања, потребе сижеа, закони развоја карактера, психолошка верност, чак елементарна привремена доследност „раније-касније“ – свега тога нема код Павића. Он се срећно избавио од презумпције реализма која од књиге прави илузију светског поретка – с почетком, средином и крајем – и намеће аутору прилично компромитовану улогу свемогућег творца.

Живот у уторку или петку

Павићево новаторство наглашава неочекивана веза с породичним сагама „сапунске опере“: бесконачно запетљано клупче рођака, људско тесто које је аутор месио управо са злурадим хазардом. „Породична“ ћелија нараста у свим правцима – јунаци се плоде, раздвајају, понављају и одражавају, претварајући текст у генетску шараду. Од тог генеалошког бањана (врста веома разгранатог фикуса) није једноставно добити одговор на проста питања: ко је кога родио, волео, убио.

Нама је тешко да пратимо јунаке, поготову да их разумемо зато што се авантуре одвијају не само у простору него и у времену. Литерарна форма коју је Павић створио захтевала је организацију текста на сложенијем нивоу. Временске координате ту добијају карактеристике простора: ликови могу да живе у уторку или у петку – не када, већ где. Павић тражи одговор – истине, поретка, хармоније, Бога – не у простору, већ у времену, не на небу, Земљи или паклу, већ у историји која је испресовала заједно јучерашњи, данашњи и сутрашњи дан.

Он је и сам такав. Када је „Хазарски речник“ обишао и освојио свет, Павића су назвали писцем трећег миленијума, а он је тежио рапсодима, аедима, Хомеру, оној књижевности која је постојала пре књига, што значи да може да преживи у постгутенберговском свету – када, и – ако их поново не буде.

Када сам ручао са Павићем у Београду, покушао сам да наручим ручак из менија маестра: „Порцију седе траве, два пута по чинију божјих суза, један поглед на презле с лимуном.“ Нису ме разумели, што и није чудно.

Павићева проза није за сваки дан: она се изражава језиком циганске гатаре. Јединица његовог текста је уврнута бајка. Он је приповедач кошмара и играч архетипима. У тој улози је Павић јединствен. Па ипак, у његовој прози постоји нешто што нам је познато: кроз превод, ту, ако баш хоћете, просијава словенска душа. С Павићем нас повезује заједнички корен мисли. Њени токови, ћудљиво али препознатљиво, понављају полупознате, полузаборављене, па ипак родне мотиве. Послушајте те афоризме натопљене Достојевским и Розановом: „Бог – то је Онај који Јесте, а ја сам онај кога нема.“ Или овако – „Све за народ, ништа заједно с народом.“

Таква веза није од добра настала. Како исправно и не без зависти сматрају амерички критичари, све разноврсности „магичног реализма“ расту само у оним неразвијеним крајевима где се натурализам и гротеска, реализам и фантастика мешају у мучном животу, али у пропорцијама плодотворним за књижевност. Најбоље се рађа у тренуцима кризе – најинтересантније се догађа на слому традиционалне свести, када је срж света попуцала, али још задржава облик: више није глина, али још није цреп. Нову књижевност стварају они који су упали у процеп између природног и неприродног. Тако су се појавиле не само Маркесове књиге, него и књиге Сорокина и Пељевина. Павић им је свима род: он је радио с материјалом којим сада живи Русија. То ми је и сам Павић говорио објашњавајући свој огроман успех код руског читаоца.

А у новинама пишу, рекао сам сакупивши дрскост – да сте ви последњи комуниста. Да ли је то истина?

„Не, ја сам последњи Византинац”, неразумљиво ми је објаснио Павић и повео ме на представу постављену по „Хазарском речнику“.

Позориште у граду који су разорили рат и тиранин освојило ме је богатством и раскоши. Оно је представљало многоспратну металну јаму саграђену специјално за ову представу. Из о небо обешене подеране вреће на голу арену су непрестано испадала зрна песка, безбројна, као и време. Борећи се с њима, представа која се гранала као Павићева проза, оплела је конзерву театра. Схватајући све, осим речи, одушевљено сам пратио стварање мита.

Александар Генис 
Њујорк

(са руског превела Љубинка Милиничић)


Коментари6
80e13
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Krsta
Ne ide,probao sam da ga citam i dzaba....
Evropejac
Vise kod nas nista nije normalno.Jedva dvadesetak ljudi na sahrani Pavica.Pa zasluzio je to kao covek,profesor,ako nije kao pisac. Mozda je odluka da se Dragomir Brajkovic sahrani u Aleji velikana dolila kap , u i onako prepunu casu gneva.... Gde god da su,mir dusama njihovim.
anonimna
ne znam odakle argumentacija prethodnom komentatoru da Pavic nije bio prihvacen u svojoj sredini, naprotiv
dragomir ANDREJEVIC
davne 1987, imao sam cast i srecu da slusam predavanja milorda pavica, na studijama istorije u beogradu. uvazeni profesor, gospodin i evropljanin, kakvih je na zalost malo, pricao nam je o kulturnoj istoriji srba u xix veku.posle tog upoznavanja krenuo sam sa citanjem njegovih knjiga. takve velicine sredina nikad ne prihvati jer nema nacina da im se priblizi . . .
Деспот Стефан
Изузетан књижевник.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља