петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:06

Депресија и друштво

Аутор: Иван Ергићпонедељак, 07.12.2009. у 22:00

Роберт Енке, голман немачке репрезентације је починио самоубиство. Један од хиљаде оних који свакодневно себи одузимају живот неадаптирани на модерну динамику живота и потиштени психичким поремећајима.

Међутим, тек кад то учини неко са насловних страна, на тренутак се прекине ћутање о друштвеним табуима какви су психичке болести. Док се људи замајавају птичијим,свињским или каквим све не вирусима и наводним болестима, са друге стране психозе, фобије, депресије, синдроми хроничног умора и слично не само да су попримили димензије пандемије, већ узимају далеко више људских живота, одузимајући целом друштву његов „елан витал”. Чак и кад се поведе јавна дебата, као поводом Енкеовог самоубиства, и кад се покушавају да нађу узроци његовог чина, готово никад се не улази у дубљу и детаљнију анализу, зато што би се дошло до закључка да је управо вредносно устројство друштва у ком живимо тотално поремећено. Једноставно, колективној моралној свести друштва и савести појединца било би превише тешко да прихвате одговорност и кривицу за овакве поступке, а сам легитимитет друштва оваквог каквим је створен био би доведен у питање. Због тога он и њему слични не смеју да буду представљени искључиво као „жртве свога доба’’.

Друштво је препуно маскулиним комплексима, остацима мачо резеновања  у којем нема ништа стравичније него показати слабост, рањивост или емотивност. Највећа је срамота патити од менталне болести или импотенције, обе као фалусним симболима доминације, мушкости, надметања и издржљивости, а ради се уствари о најобичнијим, природним поремећајима, којих се ни најмање не би требало стидети.

Истовремено, успешно се гаји мит о спорту као феномену и извору здравља, склада тела и духа. Професионални спорт је све друго само не здрав. Спортисти који су досегли своје менталне и физичке лимите не само да антиифламаторима и аналгетицима покушавају да ублаже болове и спреме се за следећу борбу или такмичење већ много њих све чешће посеже за психоактивним лековима и супстанцама. Користи се све, од антидепресива до симпатомиметикума и осталих стимуланата. То што ни у целом друштву није ништа другачије и што стотине милиона људи свакодневно конзумира психоактивна „помагала” изгледа није толико алармантно.

Што год је спорт компетитивнији потребнији су све већи нивои психофизичке издржљивости, па је и веће искушење да се спортисти упусте у кориштење стимулативних супстанци, што дозвољених што недозвољених. Све то, повезано са такозваним победничким менталитетом, који се усађује спортисти од малена и успехом као јединим животним смислом, представља фаталан животни коктел. То можда најбоље илуструје модерни бициклизам који је сушта инкарнација борбе, издржљивости и спремности да се за трон да и живот. Спортиста кад престане да побеђује престаје да постоји, јер не види смисао ван уског спортског микросвета који диктира вредности. Пре неко време познати бициклиста Марко Пантани је пронађен мртав, сумњало се на самоубиство. Цела Италија је оплакивала„свог” шампиона.

Сва друштва и епохе имале су своје слабости, бруталности и противречности, али главна одлика данашњег је, свакако, очигледно лицемерје. То исто друштво пред којим је Енке и њему слични имао страх и стид да испољи своје слабости и које је створило такав вредносни систем у којем је обичан, излечиви ментални поремећај велика слабост и хендикеп, сада га оплакује и жали за њим.. Иста та јавност, клубови, тренери, спонзори и навијачи, који од играча захтевају да да последњи атом снаге и да остави „срце на терену” (то су у последње време буквално и учинили Пуерто, Фое, Фехер, О'Донел), после ће се заједно окупити у тужној поворци и приредити му спектакуларан опроштај.

У нашем друштву спектакла сваком се додељују улоге. Спортистима као на пример Енкеу или Дајзлеру, који је прекинуо каријеру због депресије, била је додељена улога идола и звезда. Јавност и масе одређују ко су они, дају им улогу и идентитет, а самовредновање њихове личности директно је зависно од одобравања или негодовања масе. Они могу да бирају кад ће спортиста бити херој а кад „шајсе милионер’’. Спортиста је данас јавно добро и тако се јавност према њему односи, све жеље и очекивања се пројектују на њега. Колико он припада свима, а најмање себи најбоље се види на тим спектаклима сахране као што је недавно била Енкеова. Говоре држе разноразни званичници, функционери држе прес конференције, политичари изјављују саучешћа, медији и навијачи походе стадион. Чак ни у моменту смрти породици и најближима се не оставља време за интиму, замиран опроштај од драге особе већ се, као и у свакој режираној представи,до најситнијих детаља планира последњи чин.

Тако трагично преминули спортиста наставља да игра у том театру своју последњу улогу– улогу легенде, која је у друштву спектакла једна од истакнутих протагониста. То, наше друштво спектакла у истоименом делу више него бриљантно описао је Ги Дебор.

Ги Дебор је починио самоубиство.

Сутра: Неприлагођени на дарвинизам друштва и динамику „јачих” 

* аутор је фудбалер Бурсе и бивши репрезентативац Србије


Коментари23
a6bb4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Младен
Међутим, битно би, зарад информисања читалаца, било напоменути да је Енкеов отац психијатар и то доказује који степен страха од разоткривања своје болести је он имао. Са друге стране, не желећи да противуречим, али ипак је битно рећи да се Енке пре две године сусрео са болним губитком ћерке, што је сигурно утицало на његову депресију у далеко већој мери од ношења бремена коју носи улога "идола и звезда".. Ипак би требало гледати индивидуално како се ко носи са притиском. Има неких који уживају у свој тој гунгули која се ствара око њих. Такође, навео бих и један свој пример..пошто сам се прилично дуго бавио фудбалом и све до краја гимназије (до 2004.) био веома активан у омладинским категоријама једног нашег прволигашког клуба, поуздано могу да тврдим да дечаци већ са 15-16 година почињу са конзумирањем вештачких протеина, стероида, разних хемикалија да би се изборили у омладинским (!) категоријама за место у тиму. Дотле сеже проблем. Нема ту спорта. Модеран спорт=Модерно гладијаторств
Boki
Koliko je jaka liga u Turskom sampionatu najlepse pokazuje tabela gde su 5 prvoplasiranih timova u samo 2 boda razlike. Strahovit pritisak Ivane. Nedaj se i uvedi Bursaspor u kup UEFA. Mnogo srece "Bistri orle"!
Nikoa Zec
Roert Enke je izvrsio samoubistvo nazalost i mnogi drugi ,ostavio je oprostajno pismo a bio je tesko obolio zbog gubitka djeteta kojega nije prezalio i nije izdrzao,nikome nebih pozelio smrt a pogotovo ne naslilnu ,ekonomski razlozi nijesu bili u pitanju a ni pritisak javnosti jednostavno covjek nije mogao da preboli nenadoknadivi gubitak zalosno ali istinito.M arko Pantani je htio vise nego je mogao i posegao za necim sto ga je kostalo zivota a nije ni prvi ni poslednji,sport nije vise sport nego prije svega biznis i labaratorije farmaceutskih koncerna a nazalost i politika.Dali se isplati na svakom je pojedincu da sam odluci i niko to ne radi iz prisile nego za zeljom da ostvari sto bolji i bogatiji zivot i mnogima je to poslo za rukom ali mnogi su palatili visoku cijenu a mnogi ce da plate.Na planeti umre svakog sata 1700 djece samo sto nema pitke vode i hrane dali se to iko zapitao zasto ne ali svako zasto ima svoje zato ,jedni se ubijaju od zalosti i tuge drugi iz obijesti a trec
Предраг
Фантастична критика и анализа друштва, менталитета и система у којем већина нас живи!
Srbin Dalmatinac
Hteo bi da se osvrnem na Ivanov prethodni tekst "Fifin pehar na putu oko sveta". Jako,jako interesantan. Setite se samo sto se dogodilo na utakmici Francuska-Irska. Ceo svet je video istinu medjutim laz je pobedila. Francuzi su se kvalifikovali neregularno. Dokle tako i kako zaustaviti prljavstvine u i oko sporta. Naravno i ovaj tekst je i te kako poucan gde Ivan ukazuje opet na nesto jako i mnogo bitno. Pozdrav citaocima.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља