Народни музеј је затворен од 2003. године. Не зна се када ће бити поново отворен. Реконструкција није ни започета, размишља се о ревизији веома амбициозног плана обнове зграде који сада, у време опште економске кризе, више није реалан. То значи да је сасвим могуће да многи (у које можда спадам и ја) за живота неће у њега крочити ногом. То, такође, значи како ће неко одрасти и сазрети а да никада неће видети национално благо које сада чами у депоима музеја. Ситуација је тужна, да не кажем катастрофална.
Ту скоро је у згради Председништва републике представљена изузетна монографија Музеја кнеза Павла. Из ње сазнајемо какве је све драгоцености тај човек, очигледно префињеног укуса, оставио за собом. Није од мање важности ни чињеница да је та колосална збирка нетакнута преживела Други светски рат, највише заслугом Милана Кашанина, директора музеја. Ремек-дела, дакле, постоје и налазе се заједно са осталим музејским експонатима у депоима Народног музеја, у мраку и под добрим условима. Али далеко од наших очију.
Прелиставши монографију сазнали смо и још нешто. Музеј о коме је реч, а који је био југословенски прозор у Европу, установа која је наш цивилизацијски ниво за кратко време подигла веома много, место раскида са вишевековним мраком у коме смо живели, налазио се баш ту, у згради Председништва. За мене, који сам сматрао да знам све о Београду, овај податак је био откриће. Никада раније на ту грађевину, поред које многи од нас свакодневно пролазе, нисам обраћао посебну пажњу. У Председништву сам био неколико пута, на разним церемонијалним манифестацијама али никада нисам могао да се отмем утиску да тај простор делује незграпно, неподесно за државне послове а камоли за боравак председника. Сада знам и зашто.
Зграду о којој је реч, познату као Нови двор, 1933. године је напустио краљ Александар Карађорђевић, пошто је саградио Бели двор. Сматрао је да једно такво здање у центру града може бити погодније за опште добро, какав је био Краљевски музеј, него за његово седиште. Преселио се на Дедиње и препустио зграду Новог двора сталној поставци збирке кнеза Павла. Леп гест, нема шта, као да је краљ предосећао коб која ће га ускоро снаћи.
Повереништво за просвету АСНОС-а (Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије) 26. децембра 1944. донело је одлуку о промени назива Музеја кнеза Павла у Уметнички музеј у Београду. Милан Кашанин је отпуштен без речи хвала за оно што је учинио на формирању колекције и њеном спасу од бомби и пљачкаша. Године 1951. музеј је добио назив народни, преселивши се у данашњу зграду на Тргу Републике. Од тада зграда Новог двора нема везе са уметничким благом и служи за друге, углавном церемонијалне сврхе.
Сада се поставља питање: има ли овај народ право на своје културно наслеђе? Не видим брже и ефикасније решење од враћања Музеја кнеза Павла првобитној намени. Да на том месту буде изложена не само збирка кнеза Павла него и остало уметничко благо. Нисам стручан али рачунам да није потребно много преправки и техничких средстава па да музеј поново заживи. Ту, у центру града, доступан свима, нама и странцима. Онда се реконструкција Народног музеја може наставити у складу са могућностима и знатно мањим амбицијама. Нама би заувек остао Музеј кнеза Павла са изложеним, на пример, ликовним делима а када се једног дана отвори Народни музеј у њему би могла да буде изложена археологија и остало културно благо. Понављам, нисам квалификован за послове из области музеологије али стручан сам за осећање како би у згради Новог двора могао из пепела бити поново рођен наш европејски дух.
Знам да један човек, па био он и председник републике главом, не може сам одлучивати о оваквим стварима. Али ако би Борис Тадић показао како му није посебно стало да ради и прима званичнике баш у Музеју кнеза Павла онда би овај град и ова земља можда добили наду. Уосталом, у свим његовим наступима стоји префикс: ,,За европску Србију”. Ето прилике да се на том плану учини нешто конкретно. Југославија више не постоји, за њом су остали толики празни простори, довољно је да људи буду добре воље па да се све некако лепо смести на своје место. А место за Музеј кнеза Павла одавно постоји и чека га.
редитељ
