четвртак, 22.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:47

Једни су луди без памети, други су луди од памети

субота, 12.12.2009. у 22:00
Вук Драшковић Фотодокументација „Политике”

У „Звездара театру”, у препуној сали, у среду је представљен нови роман Вука Драшковића (1946), под насловом „Доктор Арон”, који је објавила „Српска реч”. Драшковић, новинар и политичар, прозни писац и публициста, председник Српског покрета обнове, појавио се у српској књижевности 1981. године с романом „Судија”, заснованом на истинитом догађају. Први се романсијерски дотакао дуго забрањиване теме усташког геноцида у романима „Нож” и „Молитва”. Аутор је романа „Руски конзул”, „Ноћ ђенерала”, публицистичких књига: „Ја малограђанин”, „Одговори”, „Којекуде, Србијо”, „Подсећања”.

Нови роман Вука Драшковића, једног од најчитанијих српских писаца, говори о судбини психијатра Арона Тодорића који својим пацијентима, у шали, говори да су луди: једни су луди без памети, други су луди од памети. Лик Арона Тодорића настао је из постојеће личности, психијатра Веселина Савића, код кога су, што на главна, што на споредна врата, наваљивали и људи из власти и људи из опозиције.

На промоцији Вашег новог романа било је, како рече Душан Ковачевић, као на премијери – пуна сала. Била је то једна од најпосећенијих промоција књига. Да ли су у сали били Ваши политички истомишљеници или читаоци?

На промоцији су били моји читаоци, а међу њима је било и политичких истомишљеника.

Прототип за главног јунака је познати психијатар Веселин Савић, стварна личност. У чему се разликују Веселин Савић и Арон Тодорић, главни јунак романа?

Веселин Савић ме је инспирисао да створим лик доктора Арона и,на нивоу инспирације, тешко је тражити разлику без обзира на то што је Арон Тодорић свој и што то није доктор Савић. После студија у Београду, Арон Тодорић одлази на студије у Москву, из Москве у Шпански грађански рат, одатле у Париз, из Париза у Њујорк где ће радити на психијатријској клиници до 1955. године, када се враћа у Београд. Ништа од овога нема у биографији доктора Савића. Нити је доктор Савић био самац (био је ожењен, имао је ћерку), нити је своју љубав из студентских дана Сару сахрањивао у Капернауму у Израелу, нити је умро као доктор Арон. Мислим да је књижевност лаж која говори истину.

Љиљана Шоп је, на промоцији књиге, рекла да би Ваш роман требало читати без предрасуда, а то значи без партијских књижица у глави. Добра препорука?

То је најбоља препорука. Доктор Арон, најкраће речено, у једнопартијској држави у којој влада култ Тита и у којој се супротно мишљење саопштава шапатом и у страху, тражи одговор на питање свих питања: одакле извире живот и у шта увире смрт. Ово питање постављају сви људи, и верујући и не верујући, и комунисти и антикомунисти, и богати и сиромашни, и они који су луди од памети, и они који су луди без памети.

Чуло се, такође, да би овај роман, да га Ви нисте написали, добио све најзначајније књижевне награде. Надате ли се НИН-овој или некој другој награди?

И да се надам, не надам се. Као политичар, често сам кажњаван због моје литературе и чини ми се да ће и „Доктор Арон” бити кажњаван због моје политике. Осим једне награде коју сам добио од Срба у Грачаници за роман „Руски конзул”, роман о Косову, од Срба у Србији или било где у бившој Југославији, нисам добио ниједну награду, чак ни награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, када је „Нож” 1983. године био убедљиво најчитанија књига. Донета је одлука да се те године, само те године, та награда не додели никоме. Награде сам добијао у Мађарској, Румунији, Бугарској, Чешкој, Русији..., али не и у Србији.

Доктор Арон је психијатар, али чудак и чаробњак, научник и истраживач који одгонета смисао постојања и суштину живота. Каква је његова веза с Богом, односно – Врховним умом?

Доктор Арон одбацује обе догме, и начин постанка света, какав је у Библији, и еволуцију, као догму оних који одбацују Бога. Овим другим, еволуционистима, он замера мисаону недоследност и каже: ако је тај њихов „бог” (Еволуција), спонтано створио све: и космос, и Земљу, и човека, и све друго на Земљи, могао је да створи, на исти начин, и ум, Врховни ум, који је изнад човековог ума. Библијски начин постанка света, по њему, мањкав је за смелост маште која би указала на то како је настао и сам Врховни творац. Доктор Арон истражује, машта, тера своју мисао у истраживачко путовање космосом, слично оном Његошевом у „Лучи микрокозма”. Он долази и до неких доказа о бесмртности душе, али је, упркос томе, веома опрезан да узвикне – еурека. Верује да ће он живети и после смрти, а плаши се смрти и није сигуран да је његова вера на необоривим темељима. Арон је човек коме се чини да се Врховни ум, како он назива Бога, не може ни порећи, ни потврдити и да је баш у томе чаролија људског живота.

 Роман је, добрим делом, у сфери оностраног. Арон верује у неуништивост људске душе. Да ли је то она честица коју научници траже у тунелу испод Алпа?

Доктор Савић, а тиме и мој доктор Арон, још је шездесетих и седамдесетих година прошлог века у Београду маштао и причао о постојању једне честице, једне енергије, једне силе која мора бити изнад свих других космичких енергија, честица и сила, као њихов контролор и законодавац. Он је сањао Велики прасак и тврдио да је до њега дошло на сличан начин на који пуца љуска од јајета да би из ње изашао живот. Та врховна честица, Врховни ум, каже доктор Арон, у почетку је била као свемирски ковач који је надувавао и издувавао мех, ширио и скупљао јалове енергије без материје – космичку, топлотну, радиоактивну, гравитациону, и када их је сабио на величину лоптице и до неслућено високе температуре, дошло је до великог праска. По њему, прасак је трајао не дуже од стотог или хиљадитог дела секунде, па зато времена за било какву еволуцију није ни било. Пријатно сам шокиран сазнањем да се тај хигсов бозон, који научници називају божјом честицом, тражи у експерименту који се одвија у тунелу испод Алпа. Наравно, биће то мала симулација великог праска, па ће се сазнати да ли је доктор Арон само маштао или је то било више од маште. Без обзира на све, књижевност, филозофија и наука не могу летети ако им крила нису од неограничене маште.

У роману спајате различите временске равни, па се тако заљубљују Косара Војиновић и Ник Виспер. Нешто од тога је наслућивао и Никола Тесла?

Земаљско време измислили су људи, а космичко време, по свему судећи, нема ни почетка ни краја. Тамо је, како каже Његош у „Шћепану Малом”: „Вјечност, што и тренут, а тренутак је што и вјечност”. Заиста је могуће, верујем, и да се пра-пра-праунука на небеским капијама времена заљуби у свог чукун-чукун-чукундеду. Знам да је таквим размишљањима био опседнут и Тесла, и не само Тесла. Нема могућег у науци, нити у књижевности, нити у филозофији, па ни у људској нади, ако се не тежи немогућем. Његошев хендикеп је био што је рођен у народу малог језика. Цели свет зна за Шекспирово „Бити или не бити, питање је сад”, а не зна за космички повик испод Ловћена: „Нека буде што бити не може”. Уосталом, Његошеве стихове сам изабрао за мото романа „Доктор Арон”: „Ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна”.

Арон разговара с Теслом, с Дучићем, али и с Брозом, пре него што је постао Тито. Јесу ли то његови пријатељи или пацијенти?

Тесла му је био велики узор и инспирација, Дучић му је био пријатељ, а Тито непријатељ на почетку, а пацијент на крају. Лечио га је, по свој прилици, од маније гоњења.

После два атентата на Вас, стекли сте и сами нека „ароновска” искуства?

„Нож” и „Доктора Арона” привидно пише иста рука. Ја се у „Ножу” носим са Злом, иако га лично нисам био доживео и проживео. „Доктора Арона” пишем са проживљеним искуством о Злу, и тај нови квалитет дао је и нову осматрачницу. Због тога, доктор Арон себи поставља питања: како бисмо упознали Добро да није Зла, или памет да није глупости, или вечност да није пролазности?

Дуго сте у политици. Да ли сте успели да остварите своје политичке идеале?

Нисам, јер мој врховни сан био је – снажна Србија. Веровао сам, а верујем и даље, да је снажна Србија могућа и да се до ње стиже само путем који води према Западу. Машта је погубна за политику, јер је политика вештина могућег. Нажалост, мене су у политици победили маштаоци, да не кажем продавци лажи. У роману „Молитва” писао сам о тим маштарима који су већину Срба у Херцеговини превели у партизане, не због Маркса и Енгелса него због бајки о Стаљиновим „пеглама” којима ће, како су говорили сиротињи, после победе револуције испеглати херцеговачка брда и тамо направити Војводину. Људи су им поверовали. На исти начин су поверовали и деведесетих у бајке о тајном Теслином оружју, шведском стандарду, нафтним пољима код Стига, победи над НАТО алијансом... Ја, писац, био сам сурово реалан и говорио истину, а већина народа је хтела те лажи. Та иста већина народа са лакоћом је прихватила бајке о бриселским „пеглама” после 5. октобра 2000. и поверовала да ћемо бити затрпани брдима евра, марака и долара који ће стићи из Брисела и Вашингтона. Питам се има ли краја тим продавцима опсена и њиховим купцима?

Краљ тргова, како су Вас звали, преселио се у књижевни салон. Која Вам улога више прија?

У мени су два сна: књижевни и политички. У књижевности могу све што хоћу, а у политици не могу.

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------------------------

Видовдан 2014. године

Хоће ли Србија 2014. ући у Европску унију?

Они који су лансирали ту годину, лансирали су и датум: Видовдан. То би требало да значи да ће Европа на тај начин да обележи стоту годишњицу хитаца Гаврила Принципа на Видовдан 1914. године. Да то пише у неком роману, одао бих признање маштовитости. Овако, то је још једна од „пегли” којима се пегла народ.

Да ли ћемо у Европску унију ући са Косовом и Метохијом?

Чак ни по Резолуцији 1244 власти државе Србије нема на Косову и Метохији, па ће у Европску унију ући онај део Србије на којем држава има свој пуни суверенитет. Турски део Кипра није ушао у Европску унију, иако је Кипар ушао у Европску унију.


Коментари39
f3b85
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dragan bozic
Svi romani Vuka Draskovica su jedna vrsta srpskog jevandjelja, gde se preplecu istina, ljubav, vera, nada i stradanje.Srpski narod je obezbozen,prosto ateisticki pa iz tog razloga ne prepoznaje niti jednu poruku iz Vukovih romana, niti zeli da svu tu istinu upotrebi za duhovni i kulturni preporod.Roman Noz se zloupotrebava kod onih toboze nacionalista da se narugaju muslimanskim vernicima u Bosni, a da ne primecuju da se stim ''ruganjem'' ogresuju ponovo o srpski narod.Dakle izopacena Srbija ,kao vazal samounistive ideologije Marksa i marksista ostaje poslednji bastion u Evropi koji nanosi stetu samom sebi!!Hvla Draskovicu na upornosti i zelji da pomogne nekad slavnom srpskom narodu da se ''umnozi i oBozi''.
Svetislav Kostić
@ Bravo Tamara! Vuk Draskovic pobrao je pohvale i lovorike i sa drugih kompetentnih strana. Tako njemacki politicki magazin „Spigel“ pise 17.12.1999. o sastanku njemackog ministra spoljnih poslova Fisera i njegove americke kolegice M. Olbrajt sa Djindjicem i Draskovicem u berlinskom hotelu Interkonti gde se usaglasili za Kostunicu kao predsjednickog kandidata kojem povezanost sa Zapadom nije mogla da bude imputirana. „Spigel“ tvrdi da je na stotine pomagaca bilo prepremano van zemlje za ove poslove u Srbiji. A rezultat se pokazao na dan izbora, kada je opozicija bila organizovana bolje od Milosevicevih ljudi. Vrhunac besramnog likujuceg objasnjenja u zapadnim medijima zbog 5. oktobra liferovao je clanak Roberta Kaplana u Njujork tajmsu vec 6. oktobra, hvalisuci zbivanja u Beogradu kao dokaz svekolike mocci SAD. I priznaje bez i malo stida da je sirenje americke „imperijalne vlasti takvim sredstvima prednost jer Srbi sada to vidi kao svoj vlastiti interes sa kojim se treba sloziti“.
tamara nikolić
Браво Вуче! Хвала ти за све.У политици си био истинит и због тога те нису волели.У овој се земљи више цени лаж и муљање.Такав смо народ, истина нам је трн у оку.У политици успех доживе само преваранти.Зато ниси ти за њу. Поживи нам Ти још дуго,дуго и подари нам још пуно романа.Они су нам мелем за душу у овој Србији које уствари више нема.
Banjalucanin
@ "Турски део Кипра није ушао у Европску унију, иако је Кипар ушао у Европску унију" - smatra Vuk Draskovic. Mada se jedno s drugim niukom slucaju ne moze da se poredi. Ali, jer Vuk Draskovic prvobitno bio pre svega knjizevnik, onda i njemu dopustena "pjesnicka sloboda". Kao prvo, u Grckoj, matici kiparskih Grka, zive Grci i sada su svi pod jednim krovom, bez turskog remetilackog faktora, pa da bi se mogli medjusobno da glozdju. A u turskom dijelu zive Turci. Drugo, Brisel nece Tursku. EU vec dosta Turaka i bez Turske. Kipar je jedno ostrvo u Evropi. Pa ipak onaj njegov dio u kojem zive Grci, pripada evropskom kontinentu. Docim onaj turski spada u Aziju. Uostalom, kako se i drzava Izrael tretira. Izrael ucestvuje u Evroviziji kao Grcka. A za Tursku mi nije poznato, mada imaju izvrsnih pjevaca i jos ljepsih pjevacica. Danas se sve mjeri ideoloskim arsinima. Pa i geografija. Mozda tema za poneki Politikin autorski clanak?
citac
1989. u istom danu su bili u Subotici Jozef Antal, Ante Markovic i Vuk Draskovic. Tih dana posetili su Suboticu, Milan Kangra i Ranko Radovic. Dva velika mislioca, svaki na svoj nacin, obojica vec pokojni. Vuk je na pola sata svratio do tribine na Radnickom univerzitetu, saslusao sam pazljivo sta je i kako odgovarao na pitanja, znao sam vec tada da od njega nece biti nikakva vajda. Sve sto je u to vreme objavio, sve sam procitao, kasnije sam lakonski konstatovao: Hodocasca po stratistima srpskih stradanja u Drugom svetskom ratu, sa kadilom u ruci, nasli su inspiraciju u Vukovim, do tada napisanim delima. Ruku na srce, ta hodocasca sa kandilom, samo unela hladnju zebnju svom ne-srpskom zivlju. Bosanski pakao se zavrsio kao istorijski blam, primer za sva vremena, kako jedan narod moze da strada, kada se povampire politicari. Pod jedan narod podrazumevam, sve prognane, poubijane i osakacene. Od prve do zadnje zrtve Bosanskog Pakla. Godine koje je proveo u politici, nista vise ne "pere".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља