среда, 20.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:03

Либерални, модерни критичар

Аутор: Ирина Суботићпетак, 18.12.2009. у 22:00
Петар Омчикус, портретЛазара Трифуновића, 1976.

Чини се да је младој историчарки уметности Весни Круљац било лакше да напише обимну књигу о Лазару Трифуновићу (1929-1983) него да укратко опише његов живот и наведе његово целокупно ангажовање. У монографији „Лазар Трифуновић/Протагонист и антагонист једне епохе” (издавач Народни музеј Београд) брижљиво су обрађени разни аспекти његове личности који убедљиво показују зашто је он био, и остао, јединствена личност наше културе шездесетих и седамдесетих година прошлог века: „модел критичког духа”. Иако је суштина његовог деловања била модерна уметност, оставио је трага у многим другим областима, а сваком делићу широког дијапазона своје активности и интересовања предавао се пуним срцем и телом, безрезервно и бескомпромисно. Знатижељан посматрач, уверљив писац јаких идеја, био је и убедљив говорник, чије су крупне плаве очи фасцинирале слушаоце, као што су их и његове бритке речи опчињавале. Због тога је, можда, већ у 54. години потрошио свој живот.

Био је критичар на делу, оштар и отворен, милитантан промотер београдског енформела (по Ј. Денегрију), пре свега Миће Поповића и Вере Божичковић, а онда и тадашњих младих сликара – Зорана Павловића, Живојина Туринског, Владислава Тодоровића, Бранка Протића. Као историчар модерне уметности дао је ново читање српског сликарства прве половине ХХ века кроз проблеме светлости, боје, форме и теме. Занимала га је и могућност тумачења ликовности кроз психоанализу. Страсно и аргументовано је бранио Његошеву капелу на Ловћену од Мештровићевог монументалног маузолеја, писао водиче кроз споменике Србије и уџбенике за студенте, снимао краткометражне филмове и телевизијске серије о ремек-делима југословенског и светског сликарства и био права медијска звезда. Основао је Галерију савремене уметности у Нишу и Галерију Лазара Возаревића у Сремској Митровици, Кабинет графике у Народном музеју у Београду, предавао на Филозофском факултету у Београду, где је формирао Катедру за модерну уметност, на Филолошком факултету, у Филмској школи и на Академији ликовних уметности у Приштини.

Као најмлађи директор у историји Народног музеја (имао је само 33 године), енергичан и способан, завршио је реконструкцију зграде на Тргу Републике по тадашњим високим стандардима и модерним критеријумима за три године. Унапредио је музејску струку, подстичући сараднике да се баве научним радом: за време његовог мандата седам кустоса је стекло докторске титуле. Реорганизовао је унутрашњу структуру Музеја, основао центре за конзервацију, документацију, педагошки и пропагандни рад, стимулисао археолошка истраживања Лепенског Вира, Новог Брда, Гамзиграда, Плочника, атријум Музеја отворио за концерте и позоришне представе. Обезбедио је Музеју централно и матично место у музејској мрежи Србије и тако утицао на модернизацију целокупне музејске службе код нас.

Партнерски однос са највећим музејима, посебно са холандским, совјетским и немачким, значио је отварање нове странице међународне сарадње успостављањем реципроцитета обезбеђеног личним контактима. И шармом. Резултат су биле изванредне изложбе које су долазиле и низ година након Трифуновићевог одласка из Музеја децембра 1968, од старих европских мајстора до Лица Мексика, уметности Кипра, Копта, Месопотамије, Туниса. Трифуновић је чак и Титу писао тражећи да интервенише код Насера да се у Народном музеју прикаже благо Тутанкамонове гробнице.

Врхунац је била изложба Ван Гогових слика из Крелер-Милеровог музеја код Отерлоа. Све идеје о новом односу музеја и друштва, сва знања и искуства која је стекао, сву помоћ коју је могао да добије, Лазар је искористио у припреми ове манифестације. До данас се старији житељи сећају исписаних тротоара, шоу-картона по превозним средствима, попуста на железници, спотова у биоскопским салама, плаката и транспарената о Ван Гогу у Београду. И дугих редова испред Музеја – баш као што је то била пре неколико година изложба Импресивно! А давно, 1938, изложба Италијански портрет кроз векове.

Трифуновића је водила хуманистичка мисија – потреба да покрене стваралачке снаге око себе, да подели знање са околином и унесе модеран, свеж, мобилан и реформисан дух у нашу културу. Схватио је да музеји имају велику друштвену улогу и да је комуникација са публиком главни пут остварења тих идеја. Тако је Народни музеј постао и центар збивања у Београду и активан чинилац културног развоја државе.

Ова књига је сведочанство о прекретничком времену када је могла да доминира личност високих професионалних квалитета. Пољуљана једнодимензионална идеологија и постепени продор нових критеријума захтевали су јак ауторитет и зато се поштовала реч стручњака. Али, Лазар, либерални интелектуалац стасао у социјализму, по речима Весне Круљац, иако протагонист епохе модернизма, био је и његов опонент, критички расположен, ван конвенција: знао је да подршку политичког врха Србије искористи за стручне успехе, али и да се повуче на време.

Овом монографијом Народни музеј је свом директору Лазару Трифуновићу подигао најлепши споменик.


Коментари1
e7219
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

lj. b.
Lazar Trifunovic je ustanovio u posleratnoj Jugoslaviji `Principe i Norme` u svim granama umetnosti, specificnostima i kategorijama, kreativnog stvaralastva kao preduslova `slobode stvaralastva`. Sve sto se , posle njegove smrt desavalo, jeste znak odumiranja estetickih, i samim tim etickih, postulata koji cine vitalni predznak postojanja produkta jedne nacije. Svi mi, zivi stvaraoci, istoricari umetnosti, kulturni radnici u institucijama kulture, treba,samo,da se ponasamo u okviru postojecih principa. Za stvaraoce, njegovi principi su bil i ostace ziva umetnicka praksa, a za poslenike u drzavnim `institucijama kulture`jeste nocna mora koju treba zaboraviti jer se od toga ne moze steci `drustveni ugled i novac`. Postulat Lazara Trifunovica nije bio `udvoricko-politicka umetnost` vec `sloboda stvalastva` uz svu licnu odgovornost stvaraoca.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља