четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33

Енигма Драгише Васића

недеља, 20.12.2009. у 22:00
Дра­ги­ша Ва­сић

Судска рехабилитација Драгише Васића, главног идеолога и прве политичке личности Равногорског покрета – Чиче бр. 2 – још једном је покренула питање историјске истине о том великом српском писцу, утицајном културном и националном раднику, адвокату и политичару.

Васић је рехабилитован 3. децембра на захтев његове кћерке Тање Васић-Јанићијевић јер је њен отац 24. марта 1945. проглашен за „издајника народа” одлуком Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача.

Први захтеви за Васићеву рехабилитацију изречени су пре више од 20 година, када су 1988. објављивана дела Слободана Јовановића и најављен излазак из штампе приповедака Драгише Васића. Упркос свему што се од онда догодило, историјска истина о Васићу као да је и даље заробљена, с једне стране идеолошким, а с друге стране правосудним стегама.

Рођен у Горњем Милановцу 2. септембра 1885. године, Васић је завршио Правни факултет у Београду, у балканским ратовима био је резервни пешадијски официр, учесник је Колубарске битке, повлачио се преко Албаније и био солунски борац, а после рата, као уверени републиканац, главни уредник често забрањиваног дневног листа „Прогрес”.

Као адвокат је бранио комунисте, уз остале и Спасоја Стејића, неуспешног атентатора на краља Александра Карађорђевића. Већ тада, 1922. године, Васић је постао блиски пријатељ Мирослава Крлеже, сарадник у његовом часопису „Књижевна република”, а 1927. посетио је СССР с Владиславом Рибникаром и вајаром Сретеном Стојановићем. Од краја 1928. је члан редакције новопокренутог левичарског часописа „Нова литература” браће Павла и Ота Бихаљија. Своју блискост с комунистима потврдио је и 1931. када је преко генерала Петра Живковића издејствовао пуштање из затвора Ђуке Цвијића, ранијег генералног секретара КП Југославије, за кога је власт већ донела одлуку да буде ликвидиран.

Оснивањем Српског културног клуба 1936. Васић је постао један од водећих припадника ове организације, а у рату кључна политичка личност и пуковник четничког покрета. Енигма о његовом животном крају није разрешена до данас. Према једној верзији, у мају 1945. ликвидирале су га усташе, према другој то су учинили партизани, а према трећој био је пребачен у СССР.

Када се Мирослав Крлежа 1961. враћао у Београд с прославе двадесетогодишњице Ужичке републике, у повратку је прошао кроз Горњи Милановац, да види родно место и кућу свог пријатеља Васића, за коју нико није могао да му каже где се она налази. Крлежа је потом посетио Добрицу Ћосића и сведочио о свом друговању с Васићем, наглашавајући да не разуме „шта се све догодило у Драгиши да би завршио у Српском културном клубу са... прононсираним националистима” и како је Васић „могао да оде у четнике”. Ћосић је Крлежи испричао да се овај разишао с Дражом почетком 1943. јер се супротставио Дражиној одлуци да у сарадњи с Италијанима и Немцима нападне партизане на Неретви. Осим тога, био је „разочаран четничким клањима партизанских и руских присталица, пљачком и силеџијством четничких команданата”, због чега је написао и шест писама Дражи, упозоравајући га на морални слом Равногорског покрета у Србији.

Крлежа је Васића често помињао у дневницима а 1974. је написао да су му „неки поуздани људи на основи низа аргумената рекли да је он био цијело вријеме руски човјек у Дражиној команди”.

Владимир Дедијер је питање питање „веза Драгише Васића са совјетским центром за обавештајну службу у Прагу” отворио још 1970. у књизи „Историја Југославије”, коауторском делу са Иваном Божићем, Симом Ћирковићем и Милорадом Екмеџићем.

Васић је то „радио из убеђења а не за новац”, а „специјализовао се за рад међу белогардејском емиграцијом у Београду”, наводи Дедијер, позивајући се и на неке чланове КПЈ „који су деловали као курири за совјетску обавештајну службу” и „носили Васићеве извештаје у Праг”.

„Када је 1940. Мустафа Голубић дошао у Југославију, где је преузео дужност шефа совјетске војне обавештајне службе, био је у уском контакту са Драгишом Васићем. Овај му је крио радио-станицу у Београду”, писао је Дедијер.

И код песника Владимира Зоговића наилазимо на тврђење „да се причало како је Драгиша Васић био руски агент код Драже”.

Ове тврдње до данас нису потврђене изворним архивским документима, чак ни код руских аутора у њиховим новијим историографским радовима, иако ти писци помињу приличан број познатих личности с ових простора као совјетске обавештајце.

Један од ових аутора је и Артјом Улунјан, аутор књиге „Геополитика Коминтерне на Балкану”, који тврди да је „већ у довољној мери показано да је и код Михаиловића било људи који су имали блиске односе са совјетским обавештајним апаратом” и наводи управо Драгишу Васића и Александра Мишића, сина војводе Мишића у тим улогама. Руски архиви очито и даље крију многе тајне.

Све у свему, судска рехабилитација Драгише Васића очигледно би требало да буде подстицај историјској науци да пружи одговоре на нека важна питања о сложеним разлозима који су га учинили Чичом бр. 2 и првом политичком личношћу Равногорског покрета.

Слободан Кљакић


Коментари17
e0aa3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bojana Djenadic
Ako niko nece, ja cu ovog ciku da rehabilitujem i iscitam njegove pripovetke , eda li bi kako polozila ispit iz knjizevnosti 20.veka.:)
Светозар Максимовић
"Енигма Драгише Васића" - На основу архивске грађе Кнеза Павла, Драгиша Васић био је у врху завереника заједно са Слободаном Јовановићем са српске стране који су извели пуч 27. марта. За време Броза, 27.март се славио на све стране. За време Милошевића 27. март се није спомињао као и завереници. Сада се ти завереници редом рехабилитују. Веома индикативно. Српски народ никада није волео људе 27. марта.
Тимотије
Првенствени ратни циљ комуниста била је борба за власт. Да су хтели да се боре против окупатора то су могли и у легалној војсци земље чији су били држављани.Марта и априла 1943 нудили су споразум Немцима ( преговарач Петар Велебит у својим мемоарима) заједничку борбу против четника у Хрватској и Босни, плашећи се савезничког искрцавања на Јадранску обалу, знајући да би то био крај њихове“револуције“. Такође је Броз лично преговарао са Павелићевим изаслником Русиновићем којије био амбасадор НДХ у Ватикану, о чему постоје оригинални документи које је у италијанским архивама у Риму пронашла Др. Смиља Аврамов.
Aca
@Милица Краљево, м Филиповић: Nastavak te vase teze gledamo danas i imamo sta da vidimo. Narocito u pogledu “ nasih oslobodioca” koje pobrojaste taksativno (mada ste zaboravili one sto se sad samonazivaju Bosnjacima) A pripucase tu skoro, takodje “oslobodilacki” . Inace to sto trcimo u Evropu u susret ideologiji koju je iskljucivo branio Dragoljub Mihajlovic nema veze(?)… Za vasu informaciju: Englezi (i ne samo oni) jednostavno niposto ne zele da Srbija ima izlaz na Jadransko more i to je jedini razlog zasto nisu hteli Mihajlovica na pobednickoj a Hrvate na porazenoj strani.
Милица Краљево
Тимотије 21/12/2009, 10:52 Много пре "некакве земаљске комисије Србије", Драгиши Васићу, као "чичи број 2 равногорског покрета" и Драгољубу Дражи Михајловићу, најтежи ударац нису задали комунисти и такозвани "Титоисти", већ њихов врховни командант. Своје четнике је напустио њихов краљ у кога су се заклињали и за кога су гинули.У септембру 1944.године, Петар Други Карађорђевић позвао је преко радио Лондона све четнике да приступе народноослободилачкој војсци под командом Тита, како би "избегли жиг издаје". Дража и Васић нису то прихватили.Пре комуниста у издајнике их је сврстао краљ Петар други Карађорђевић, као њихов врховни командант. Све је то, на темељу многих аутентичних и истинитих архивских докумената описано у књизи Косте Николића "Генерал Драгољуб Михаиловић" у издању завода за уџбенике.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља