понедељак, 25.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:45

Верујем у човека и у уметност

четвртак, 24.12.2009. у 22:00
Војислав Брајовић (Фото Ж. Јовановић)

Драмски уметник Војислав Воја Брајовић овогодишњи је добитник високог глумачког признања за животно дело „Добричин прстен”, награде коју, по традицији, додељује Савез драмских уметника Србије. „Добричин прстен” биће му уручен сутра у 12 часова на свечаности у Југословенском драмском позоришту чији је члан од 1969. године. Рођен у Београду, ваљевски гимназијалац, Брајовић је завршио Факултет драмских уметности у Београду, у класи проф. Предрага Бајчетића.

Воја Брајовић иза себе има изузетно богату каријеру. Несебично се давао свом Јовану Кадићу, Светозару Ружичићу, Вуку Бранковићу, Кир Јањи, Јосипу Брозу Титу, проти Матеји Ненадовићу, краљу Милану Обреновићу и многим другим сценским јунацима. За своје улоге освојио је велики број награда и еснафских признања.

– Добити „Добричин прстен” је огромно задовољство и потврда нечијег трајања, максимална сатисфакција коју можете имати за свој рад. Неки оправдано неупућени људи кажу: Е, па то је рано! Као да хоће да ми изјаве саучешће, мислећи да ме је тако неко повредио. Да мој сат куца последње откуцаје. Нисам млад, то је чињеница. Већ сам разбио седму деценију живота што је за мене апсолутни феномен. Мислио сам да нећу живети, како су и прогнозирали лекари, преко 40-те године. Сматрао сам да је ту негде мој природни крај. Све ово преко је мој неочекивани добитак. Када неко добије награду за животно дело, то дело мора да је добро, а не да значи да је прошао цео живот. Што се мог случаја тиче, награду за животно дело доживљавам као обавезу, терет да се потврђујем – каже Брајовић и додаје:

– Глумац сваки пут, свако вече, полаже некакав пријемни испит. Зар то није огроман терет, обавеза, потврда?

Уз цели спектар сценских ликова, популарност сте стекли и ликом Тихог у тв-серији „Отписани”. Ваше улоге нису жанровски дефинисане, увек су негде на граници трагичног и комичног. Зашто сте одабрали овај спој?

То ми је био изазов, јер је то, по мени, најреалистичније. У животу увек постоји та симбиоза. Људи, можда, тога нису свесни, али мени то делује најживотније. За мене је изазов, а мислим да је то и специфичност нашег менталитета, самоиронија. То ме стално инспирише. Волим да играм у нечему што није увек могуће, што је виши степен егзистенције, ако смо основни већ обезбедили некаквим глупирањем и керефекама. Када је озбиљан пројекат у питању, волим да знам због чега тај пројекат постављамо. Зашто баш њега? Шта са њим хоћемо да кажемо, у овом тренутку.

Радили смо много комада који су антиципирали оно што ће се десити у нашој стварности. Увек ме је иритирало то што неки моћник може да утиче на судбину уметности. Још као клинац сам доживео те забране, па и касније. Од потенцијалних скидања представа са репертоара, до страха да ли ће бити скинуте. Тако сам, као јако млад, доживео скидање „Тикава”; касније је настао проблем око „Голубњаче”, затим око „Мрешћења шарана”, па око „Пазарног дана”... Тај изазов увек рађа већу уметничку енергију. Онда је дошло време деведесетих, када смо играли представе на које нико од руководећег естаблишмента није ни смео да дође да гледа „Позоришне илузије” или „Лажног цара, Шћепана Малог” или „Буре барута”... Емоције које смо изазивали ишле су и дотле да су, после представе „Буре барута”, све колеге изашле са пиштаљкама а и публика им се придружила, да са њима подели тај протест.

Поред Бранка Цвејића сматрају Вас „главним кривцем” што је Југословенско драмско позориште постало култни театар не само у Београду?

Не треба прескочити ни Дејана Мијача, Јована Ћирилова, Слободана Унковског... То су људи изузетног талента и памети.

Прошли сте трновиту стазу. Шта Вас је водило на том путу?

Ја сам глумац и то је моја судбина. Држи ме то узбуђење које сам имао као клинац, да дубоко доживим позориште, да се замислим и узбудим над тим што сам чуо на сцени. Мислим да ме то и данас привлачи. Узмите, рецимо, Шекспира. Ниједну људску судбину није прескочио у својим делима. Та врста шансе да се глумац идентификује са проблемом који се ради на сцени јако ме привлачи. Глумци су ти који од сна праве јаву.

Не бисте се могли бавити уметношћу да не верујете да је она божији дар који је створен да чини добро људима. Себе карактеришете као верујућег човека?

Верујем у човека, у уметност. Можда сам утописта у томе, верујем у хуманизам и повратак ренесансе. Можда, тако, лечим своју депресију, али верујем у моћ лепоте уметности, посебно када гледам неку слику, читам поезију, слушам музику. Деси ми се да од узбуђења заплачем, и да у том осећању лепоте могу да учиним многа добра за човека. Драге су ми оне улоге које се публици допадају. Тако и мерим улоге. Али, тумачио сам ликове који су ми били посебно драги, а које људи нису довољно примећивали. Волим Горког, Пинтера… највеће награде сам добио играјући Његоша… а како могу да прескочим да кажем да сам у једном месецу играо у три комада Аце Поповића! Оно што глумац ради и није његово, то је само дар, а власник је онај који то у свом сећању задржи. Колико траје сећање публике, толико је вредно оно што глумац ради.

Борка Требјешанин

-------------------------------------------------------

Ударнички рад

Војислав Брајовић је актуелни саветник за културу председника Бориса Тадића:

– Функцију саветника председника Србије не сматрам мојим друштвеним напредовањем. Доживео сам је као обавезу, као привилегију. Почаствован сам што имам такву дужност да ударнички, војнички, радим у корист и добробит свога рода.


Коментари3
ef6fe
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Љиљана Декић
Великом уметнику честитке и захвалност за сву лепоту коју нам већ деценијама пружа са сцене.
mad maks
Samo dobro pozicionirani umetnik je uspesan umetnik.
Мирко Контић
Кад би више слушали овог човека...далеко би стигли за кратко време.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља