четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:06

Безнађе се побеђује смехом

среда, 30.12.2009. у 22:00
Душан Ковачевић

Бићу искрен, рећи ћу да ми је до сада највећи успех у животу што сам још увек релативно жив и пристојно нормалан, после четрдесет година бављења послом који је од првог дана имао небројена искушења, препреке и стресове, захтевајући паранормалну издржљивост да дочекам пријем у САНУ. Није ово ламент над „годинама које су појели скакавци”, већ уобичајена слика судбине наших писаца, како ових ововремених, тако и оних од пре два-три века.

Можда сам и примљен у САНУ као човек који је издржао да се бави високоризичним послом по здравље, као пример генерацијама које се спремају на тај вратоломни пут…

Душан Ковачевић, драмски писац и сценариста, однедавно редовни члан Српске академије наука и уметности, овако одговара на наше питање како се осећа откако је постао академик и шта се, и да ли се, у његовом животу променило од тада.

У разговору за „Политику” Ковачевић говори и о годинама које су за нама, колико и како дневна политика утиче на његов рад, о времену у којем живимо и о будућности. Ковачевић је аутор култних комада „Маратонци трче почасни круг”, „Радован Трећи”, „Ко то тамо пева”, Професионалац”, „Балкански шпијун” „Свети Георгије убива аждаху”… у којима се бришу жанровске разлике и долази до преплитања комедије карактера, комедије нарави, фарсе...

Бавите се свим аспектима свакодневног живота. Како видите однос САНУ и друштва?

Српска академија наука и уметности, као што јој име и презиме каже, скуп је осам одељења, различитих научних и уметничких дисциплина. И свако одељење је, бар по ономе што сам видео у протеклих девет година, „институција” за себе, са специфичним задацима, пословима и обавезама. И као у свакој великој кући, као у свакој великој породици, сви чланови ове установе имају своја јавна и „приватна” деловања. Жеља да се Академија „одреди” према неком друштвеном, културном или политичком догађају, као јединствена кућа је, једноставно, немогуће.

Седим за столом, који је био „радно место” Андрића, Црњанског, Бранка Ћопића, Васка Попе, Киша, Пекића..., па све до Нушића, Лазе Костића и „изумитеља” ове куће, Ј. П. Стерије. И то је сав мој свет, планета у коју се нешто мало разумем, и нешто више волим, па не бих могао да причам о одлукама и ставовима медицинских наука, изузев као пацијент који се, по устаљеној традицији, лечи, често, „на своју руку”.

Било би добро, али је немогуће, да САНУ има „јединствен став” око најбитнијих државних питања. Немогуће је јер САНУ није један човек, већ више од стотину људи са стотину убеђења, ставова, принципа... Да не помињем ону нашу чувену причу, шта се дешава кад четири Србина седну за астал да расправљају о политици.

Можете ли да замислите себе као академика за неких двадесет година? Да ли би Вас статус академика изменио, да ли бисте били блажи у сатири?

Што се мене тиче, добри Бог се бринуо шездесет година да преживим, да не идем путем који сам (повремено) уображавао да је једини, и, прави. И, осећам, добри Бог се уморио бринући о мени, и већ одскора видим да би био ред да и сам мало поведем рачуна шта радим, како живим, и куда се крећем. Тако да сам у наредних „двадесетак година” препуштен сам себи, што је поприлично неизвесно, а понекад и опасно.

А што се тиче писања, никад нисам размишљао о томе шта би било добро да се „данас” напише. Увек ме је јурила нека необична прича, нечија судбина, нешто што није баш најрационалније. Од неких прича сам успео да побегнем, јер нису биле моје, а неке су ме сустигле и „присилиле” да их обелоданим и изнесем у јавност.

Ваш поглед на стварност коју сте у својим драмама бојили „јарким” бојама, са алузијама на политику и све што она носи са собом, донео Вам је и звање савременог Нушића. Колико дневна политика утиче на Ваше стваралаштво?

Узнемирава ме, нервира ме, ужасава ме, огорчава ме, засмејава ме, излуђује..., као и све људе у овој нашој „недефинисаној” земљи. Међутим, наш свакодневни стрес који је (у мом случају) почесто катастрофичан, није разлог да на сваки „нервни слом” реагујем седањем за писаћи сто, не бих ли решио „нагомилани проблем” кроз говор литерарних јунака. То се ради, обично, по новинама, телевизијама, тв-серијама, разговорима у студију...

Не бих волео да иза себе оставим продавницу са „мешовитом робом”, где имате за свакога понешто. Волео бих да на крају мој излог буде добро уоквирен, и да у том излогу људи виде само неколико радова, без исписане цене.

У Вашим драмама бришу се оштре жанровске разлике. Не волите „чисту” комедију зато што живот није такав, иако волите да кажете да за човека док се смеје има наде. Зашто тврдите да је мешавина трагедије и комедије наша судбина?

Ако се брзо осврнемо, без већих загледања у поједине генијалне „класике мрака”, могло би се рећи да је литература, пре свега драмска, обележила ХХ век као трагикомично време. Историјски гледано, тај исти век је, вероватно, један од најмрачнијих периода у свеукупној људској историји, али, човеку је писано, задато и предодређено да се бори, да преживи и оно што никад није било могуће. Један од начина да победите безнађе је – смех.

Пријатеље који су одавно, или одскора, отишли, призивам у сећању по осмеху, или по намргођености. Како се кога сетим видим га како улази у позориште, кућу, кафану, насмејан, озарен, расположен, без обзира шта се догодило. Оне, друге, натмурене, избегавам да ме „посећују”, мада је то немогуће, јер су такви били и за живота.

Не волите да се излажете нечему што Вам не прија. Не волите сликарство без отклона, ни музику која је депресивна. Која уметничка линија је по Вашој „мери”?

Склон сам меланхолији, која је, почесто, на самој граници депресије, а депресију мрзим из дна душе, јер убија, човека претвара у бубашвабу, обесмишљује сваки покрет, поглед, до питања зашто уопште дишете, и људима вољним живота трошите кисеоник.

Писање је озбиљна самотерапеутска сеанса, која се упражњава хиљадама година. Ако том „терапијом” успете, понекад, да излечите себе, може се десити да тај ваш „експеримент” помогне и онима који то читају, гледају, слушају...

Обећао сам себи, да ћу се у „остатку писања” трудити да се играм што је могуће више жанром комедије, јер је смех данас један од најдрагоценијих лекова... А тако га је мало, и тако се тешко добија у овом похлепном, суморном и грабљивом свету.

Ваш посао је да пишете драме, а писање jе начин живота. Какво време живимо?

Сутра је Нова година, а она „стара” је била јуче. Имам осећај да неко навија сат до пуцања опруге, па су казаљке полуделе и окрећу се брзином бројева у време оне наше чувене „хиперинфлације”. Ко то ради, и који је смисао тог убрзања, да се окренеш кад излазиш из куће и видиш себе како у кућу улазиш и да ти све то „паранормално” почиње да бива уобичајено, стварно, реално, као да је реч о космичком непостојању простора и времена.

Живимо неко време у параноичном трчању, јурњави, журби, гледању на сат, са задиханошћу која је непристојна иоле честитог живота.

Човек, обично, тога није свестан, није му најјасније о чему се ради, па кад је овај свет напустио патријарх Павле, сви су се сетили да је причао о спокоју, о насушној потреби за скромношћу, и о томе „да вам је живот онакав какве су вам мисли”. И у тишини га испратише и верници, и сумњивци, и богати и сиромаси, и није се глас чуо на оним истим улицама где се протестовало, викало, тукло и убијало, скоро двадесет година.

Како је била драгоцена та тишина, мир и достојанствен ход.

Да ли сматрате да су наше „најлепше” године заувек изгубљене? Какву 2010. бисте желели?

Наше „најлепше године” су заувек прошле, јер су то закони живота на овој „плавој планети”, која се нетачно, погрешно, људски претенциозно, чак цинично, зове Земља, а земље има мање од тридесет одсто, и, како ствари стоје, биће је све мање, па ће се једног дана морати да назове по ономе што јесте – Вода.

Претпрошле недеље смо супруга и ја одлучили да летимо у Истанбул, на премијеру „Генералне пробе самоубиства” која се изводи у Истанбулском градском театру. У петак увече сам отказао пут, правдајући се обавезама, а тај авион којим је требало да летимо, доживео је мали „инцидент” – нешто је горело у мотору. Да сам био у авиону, сви би могли да ме оптуже као „баксуза”, јер сам ишао да гледам представу која се баксузно зове.

Све ово причам, као, можда, некакав добар знак, да ће следећа година бити боља, да ћемо преживети „инцидент у авиону” којим летимо већ двадесет година.

На крају, а шта нам друго преостаје него да се надамо.

-----------------------------------------------------------

Како (пр)осветлити мрак

Направили сте, својевремено, и географску поделу драмског стваралаштва: што идемо северније ближи смо чистој драми, а што више корачамо јужно драма је све разбарушенија? Да ли и данас тако мислите?

Човеку коме је хладно, човеку који живи са недовољно сунца, човеку који време проводи због хладноће у затвореном простору, разумљива је и блиска слика света Бергмана, као што је људима уз море – без обзира на социјални статус, драга поетика Фелинија.

Два чудесна ствараоца ХХ века, само су ми „сликовити пример” утицаја Сунца на све што се тако олако назива „уметност”.

И, све што сам старији, и све што сам обазривији шта бих још написао, Сунце ми је све ближе, драже, лепше, и некако обавезујуће да му се не супротстављам „ширењем мрака”. И сад ту почиње један, скоро, метафизички проблем: како најбоље, најлепше, најтачније, (пр)осветлити мрак, планетарни мрак у који полако тонемо.

Борка Требјешанин


Коментари12
82b33
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sale
Sjajan covek, g. Kovacevic. Nego, ovo za Zemlju alias Vodu - mislim da je kompromisno resenje za naziv ove nesretne planete ipak najadekvatnije jer se ipak radi o mokroj grudvi zemlje...drugim recima, ovo na cemu stojimo bi trebalo da se zove Blato.
skromni milioner
srecu ljudi uglavnom vezuju za bogatstvo,iako je bogatstvo apsolutno relativna stvar,moze covek bit imucan na hiljade nacina ,bogat duhom bogat manirima bogat zdravljom bogat znanjom bogat osmehom bogat iskustvom ili decom ili prijateljia ili neprijateljima ili lijepim ocima ili godinama u zatvoru ili dogadjajima ili medaljama ili dobrim delima ili losim ili postanskim markicama ili uspomenama ili lepim glasom ili stasom ili dobrim knjigama ili stripovima ili zubima ili goinama ili kulturom ili verom ili slobodom ili bogat siromastvom ili ili,a moze covek biti "bogat" i papirima koje ljudi zovu novac al mu oni u dobro i veselo drustvo nece mnogo pomoc zapravo odmoci ce mu,onerasplozice cijelo drustvo.bogatsvo je apsolutno relativna stvar
ana Miric
Kovacevic je uvek zamisljen. On se uvek pita i preispituje i sebe i svoje sunarodnike. Kovacevic o ozbiljnim stvarima ume da neozbiljno govori, a neozbiljne stvari mu sluze da im se ozbiljno podsmehne. Hm,zvuci smuseno, ali Beograd je na JUGoistoku, pa je "razbarusenost" dozvoljena. Samo napred Kovacevicu, razbaruseno u buducnost sa setnim pogledom na proslost.
milica
Tako je retko da moze da se procita intervju sa nekom od nasih 'javnih' licnosti koji istovremeno izmami osmeh na licu--osmeh sete,jer je sve tako kako pisac kaze; i osmeh radosti-jer je na kraju i 'najozbiljnija' stvarnost saljiva, samo ako je sagledamo iz pravog ugla. Gosp. Kovacevic je pravi master cremonije koju zovemo zivot. Ziveli!
Gojko Bura
Čast i svako poštovanje, mrak se pobeđuje sa ovakim ljudima koji sa svojom jednostavnošću šire pozitivnom istrajnošću i energijom zdravog razuma. Otvarajući nam oči da vidimo sebe onakvim kakvi smo. Da pokušamo da popravimo naše mane kojih imamo na pretek.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља