субота, 30.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 30.12.2009. у 22:00 Дубравка Лакић
ЕКСКЛУЗИВНО

Судбина покретне мете

Вернер Херцог Стипетић

Јесенас се на Венецијанском фестивалу појавио са три нова филма – два играна и једним документарним. Потом је на 50. Солунском фестивалу имао велику ретроспективу, примио „Златног Александра” за животно дело и отворио изложбу својих слика, а на предстојећем 60. Берлинском фестивалу наћи ће се у улози председника званичног жирија.

Овако интензиван, енергичан и динамичан филмски живот можда би значио превише за неког другог, али не и за легендарног немачког филмског, позоришног и оперског редитеља, сценаристу и глумца Вернера Херцога Стипетића (рођен у Минхену 1942. године, од оца Дитриха Херцога и мајке Елизабете Стипетић), који је са 16 година режирао свој први филм, још 1962. основао и сопствену продуцентску кућу, снимио до сада више од 60 филмова и женио се три пута.

У ексклузивном разговору за „Политику” Херцог – који је светску филмску кинематографију задужио делима „Тајна Каспера Хаузера”, „Војцек”, „Фицкаралдо”, „Носферату”, „Крик камена”... – говори на који би начин могао да дође у Београд и Србију, открива зашто има привилегију да снима филмове онакве какве жели, заговара „филм размишљања”, разоткрива мит „последњег реза” и признаје да је за његову омађијаност филмом крив – Фред Астер...

Добар дан, на српском језику, сигурно разумете, с обзиром на то да сте и Стипетић?

Ево, да вам на то одговорим овако. Често се носим мишљу да дођем у Београд са неколико својих филмова. Потпуно незванично, без позива неке институције. Та помисао да дођем у Београд, баш овако, долази отуда што имам осећај да је Европа третирала Србију на погрешан начин. Ви припадате нама, а ми припадамо вама. То је, једноставно, тако и то је разлог што ћу се тамо појавити једног дана.

Многи љубитељи Ваших филмова прижељкују да тај дан буде што пре.

Ми треба тамо да дођемо као гости и ставимо вам до знања да вас видимо, да вас чујемо, да знамо за ваше присуство и да ви треба да будете део онога што конституише Запад. То треба да буде тако. И све ово нема никакве везе што су моји корени из Хрватске или што сте ви из Србије. Кога је брига за то! Ви припадате нама. Европи.

Али, Ви сте Европу напустили! Живите у Лос Анђелесу?

Оженио сам се у Лос Анђелесу и зато тамо живим. Да не буде заблуде, не живим у Холивуду и немам готово никакве везе нити озбиљније контакте са Холивудом.

Некада сте били познати по томе што нисте имали неко нарочито мишљење о Америци нити о америчким филмовима који су били све супротно од онога што сте Ви радили. Из Америке су Вас својевремено и „избацили”; какав је сада однос на релацији САД–Херцог?

Заправо, нисам никада оданде био избачен већ „експедован” на неколико дана, јер нисам имао решен статус визе нити статус радног боравка. У то време било је опасно прелазити границу преко Мексика, а имао сам и то незаборавно искуство. У САД живим сада већ дуго, али сам константно свестан својих баварских корена. У Минхену још увек имам свој стан и повремено и тамо живим, али најчешће се мој живот одвија на локацијама на којима снимам. Зато се може за мене рећи и да сам „покретна мета”.

Размишљам о Вашим последњим филмовима, оним који су настали у САД. Да ли су финансирани америчким новцем и да ли то значи да сте коначно изгубили оно што Вам је увек било најважније – стваралачку, уметничку слободу и право на „последњи рез”?

Никада не бих могао да радим уколико не одлучујем о последњем резу, без глумаца које заиста желим у свом филму или ако би ме Холивуд културолошки спутавао. С друге стране, познато је да преузимам одговорност коју познати редитељи готово никада не би преузели. У уговорима које потписујем са великим компанијама, пристајем да сносим одговорност и за буџет и рационално трошење новца. У случају мог последњег филма, римејка „Лошег поручника”, пошло ми је за руком да га завршим два дана пре рока и да уштедим 2,6 милиона долара из буџета. То се до сада никада ником у историји филма није десило! Сада продуцент хоће да ме ожени! Толико је срећан! С друге стране, оно што ви сада гледате на великом платну је моја, редитељска верзија, редитељски рез, дакле привилегија коју нико нема у филмској индустрији, а нарочито не у Холивуду.

Мислила сам да је могућност „редитељског реза” одавно постао само мит?

Слажем се са вама. У филмској индустрији то је одавно постао мит јер чак и Спилберг, који је и редитељ и продуцент, не прибегава инсистирању на „последњем резу” по сваку цену. То каква ће верзија филма на крају угледати светлост дана, одавно већ не одлучују ни редитељи, ни продуценти, ни дистрибутери, већ публика. Систем контролних пројекција са тест-публиком различитог профила образовања и годишта, одавно је развијен. После пажљивог читања њихових коментара и оцена, датих после затворене пројекције, доноси се одлука о коначној верзији филма и одлази се право за монтажни сто, на финални рез. Све ово, наравно, односи се, као што рекох, на филмску индустрију. У мом случају, дакле у случају арт-филма, ствари стоје другачије. Благословен сам могућношћу да радим филмове какве желим, јер публика од мене и очекује сву моју искреност и сав мој ентузијазам. Ништа друго, ни другачије.

Ви сте један од ретких редитеља који истрајно подједнаку пажњу посвећује документарном филму. С обзиром на Ваше огромно искуство са документарцима да ли можете да кажете да они заиста одражавају реалност, истину?

Било би дивно када би филмски аутори могли да буду невидљиви људи или попут муве на зиду која посматра све око себе, а да њу нико не примећује. Међутим, то је немогуће. Чак и ако је филмски редитељ сам, без екипе или помагача, ма колико се трудио да буде дискретан, његово присуство и присуство његове камере у средини коју снима видљиво је и самим тим не без утицаја на реалност и истину датог тренутка у датом окружењу.

Ви и не желите да будете „невидљиви”?

Не желим! Ја сам креатор, ја хоћу да будем стршљен који јури и убада, ја хоћу да постављам сцену, ја сам редитељ а не осматрачка камера!

Нисте, дакле, поклоник „синема верите”?

Затворске камере које бележе кретање и понашање затвореника, то је „синема верите”. Као филмски стваралац сматрам да треба да будем укључен, да треба да се мешам, да продирем у најдубље слојеве истине што не значи увек и потпуно заснивање на чињеницама. Јер, грешка је сматрати да чињенице увек значе и апсолутну истину. Истина је слојевита.

Сличан принцип води Вас и у играним филмовима. И у њима на овакав начин трагате за истином?

То је принцип „филма размишљања”, али вас подсећам да се играни филмови рађају из предивне илузије. Неки од најбољих филмова света управо су се родили из такве илузије, попут филмова Фреда Астера које обожавам зато што су фасцинантно једноставни. Признајем да су они имали највећег утицаја на мене и да су најзаслужнији што сам пре више од четири деценије почео да се бавим филмом. Фред Астер који плеше са сопственом „живом” сенком у филму „Време свинга”, гледао сам као момчић и још тада био фасциниран следећим: у овом једноставном кадру, пред статичном камером, гледате сенку којој је удахнут живот и јасно сагледавате суштину филма и сву његову магију.

Предивне илузије, магија филма, а мени се чини да сте Ви за ове четири деценије колико сте у филму и са филмом често били у позицији Дон Кихота?

Борио сам се са ветрењачама, али никада себе нисам видео као Дон Кихота. Његова судбина је трагична, а ја сам још међу вама.

За све ово стваралачко време открили сте готово све филмске тајне, пропутовали планету, стигли до васионе. Шта ли Вас још то тако чврсто држи везаним за филм?

То што разумем моју судбину и што је прихватам, а филм јесте моја судбина. Са њим сам од дечачких дана и од тада, па до данас, нисам успео да пронађем бољи начин да се потпуно изразим. Многи верују да сам само меланхолични немачки редитељ, али то није истина. Можда нисам Еди Марфи, али имам смисао за хумор. Више личим на Бастера Китона који је користио хумор да превазиђе суровост света.

Коментари3
d5840
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

MIJA
Uvek provokativan, misaon, dubok. Hercog je pre svega veliki umetnik i slazem se sa predhodnim komentatorom da je i filmski genije!
Gojko
Hercog je legenda. Izvrstan intervju, uvek vam podje za rukom da otvorite sagovornika svaka cast. I ovog puta sam saznao nesto novo sto do sada nisam znao. Hvala vam i srecna vam Nova godina
vasa
Bilo bi lepo da svrati. Hercog je genije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља