уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56

Поезија је нешто друго, у односу на све

Аутор: Зоран Радисављевићпетак, 01.01.2010. у 12:25
Љубомир Симовић (Фото Томислав Јањић)

Издавачка кућа „Стубови културе” из Београда објавила је нову збирку песама Љубомира Симовића (1935), песника, драмског писца, есејисте, под насловом „Планета Дунав”. Симовићеве песничке књиге: „Словенске елегије”, „Шлемови”, „Уочи трећих петлова”, „Субота”, „Видик на две воде”, „Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској”, „Источнице”, „Игла и конац”, „Љуска од јајета”, „Тачка”, драме: „Хасанагиница”, „Чудо у Шаргану”, „Путујуће позориште Шопаловић”, „Бој на Косову”, штампане су на енглеском, корејском, француском, пољском, чешком, словачком, руском, румунском, бретонском, јапанском, словеначком, македонском, шпанском, бугарском, украјинском… Добитник је најзначајнијих наших књижевних и позоришних награда. Дописни члан САНУ постао је 1988, а редовни 1994. године. „Београдска књига” је прошле године објавила Симовићева одабрана дела у дванаест књига.

Нову збирку песама сте назвали „Планета Дунав”. Станујете на Дорћолу, често шетате поред реке... Шта за Вас значи Дунав?

Пре свега, волим реке. И због њихове увек нове и увек другачије лепоте, и због користи коју пружају. Сви знамо каква је улога воде у развоју живота и каква је улога реке у развоју цивилизације. Прва велика река која ме је опчинила, упркос томе што је никада нисам видео, била је Мисисипи. Мисисипи из романа „Доживљаји Хаклбери Фина” Марка Твена, ваљда прве озбиљне књиге коју сам као основац прочитао. Касније су ме фасцинирали Тигар и Еуфрат, са цивилизацијом коју су те реке омогућиле. Видео сам их, истина, само из авиона, летећи из Атине у Техеран. Не могу описати узбуђење које сам осетио далеко у Сибиру, на обали Оба, или у Израелу, на обали Јордана, или у Кини, гледајући Хуангпу и Јангцекјанг. Није, дакле, никакво чудо што сам се толико везао за Дунав, крај кога живим. Дунав повезује градове и земље, језике и народе, културе и цивилизације, рибе и рибаре, птице и ловце... Кад сам на обали Дунава имам утисак да сам у вези са свим градовима кроз које протиче, и са свим рибарима и ловцима, и са свим рибама и птицама, који су, у разним временима, живели на његовим обалама и у његовим водама.

„Планета Дунав” је књига урбаних стихова. У њој на једноставан, али песнички начин, описујете призоре из велеграда?

Урбане сценографије, и урбаних тема, било је и у мојим ранијим књигама. У „Шлемовима” ћете наћи Брисел, Дегендорф, Келн, Берлин са Александерплацом. Највише сам, међутим, писао о Ужицу у време Другог светског рата, то јест у време мога детињства. Појам урбано не треба везивати само за велике градове. Да ли ће нека средина бити урбана не зависи од броја него од духа.

Ужице сам заменио Београдом већ у поеми „Субота”, која је први пут објављена 1973, у часопису „Књижевност”. И као што се за Ужице везује песничка трилогија коју чине књиге „Видик на две воде”, „Игла и конац” и „Источнице”, тако се нова песничка трилогија, коју чине књиге „Љуска од јајета”, „Тачка” и „Планета Дунав”, везује за Београд и његове реке... Ко чита ове песме, схватиће да и тачка може да буде планета, и да и планета може да буде само тачка. Кад ово кажем, за сведока бих могао да позовем и самог Милутина Миланковића.

Седећи у бифеу крај пијаце, један човек открива како се неки обичан призор претвара у необичан. Само песник може да примети да се „у сутерену већ пале сијалице”, док „високо горе на двадесетом спрату, још сија сунце у свим прозорима”?

Од поезије се и очекује да открива и види нешто што нико не види, и да све гледа на начин на који нико не гледа. Без намере да од тога развијам неку теорију и поетику, ја сам за себе, за своју личну употребу, формулисао једну дефиницију поезије. Та дефиниција је кратка и једноставна. Она гласи: „Поезија је нешто друго”. Нешто друго у односу на шта? Нешто друго у односу на све. А пре свега нешто друго у односу на конвенционално, академско, школско схватање песништва.

„Београд се црвени и зелени”, кажете. Али, постоји страх да све што је црвено и зелено може да пожути и поцрни. Шта то слутите?

Ништа не слутим. Знам. Као што су знали сви пре мене, као што је знао и Бранко Радичевић: „Лисје жути веће по дрвећу”, и тако даље. У песми коју имате на уму покушавам да са жутог, које ће убрзо поцрнети, и које је несумњив предзнак смрти, акценат преместим на зелени и црвени живот. На папагаје, паприке и лубенице.

Живимо у времену у коме „свему расте цена, само пада цена знања, памети и рада”?

Живимо у времену поремећених вредности. Боримо се за положаје, за власт, за новац, а одустали смо од борбе за елементарне вредности. Из земље у којој се знање не поштује, у којој се од знања не може живети, паметни и школовани људи беже у земље у којима се знање користи, поштује и награђује. У којима се од знања може живети. Ми још не схватамо да је питање опстанка питање знања.

У „Планети Дунав” појављује се и један човек који има „две главе: главу на пању и главу у торби”. Калашњиков је постао статусни симбол?

У књизи се појављује много различитих ликова: појављују се ловци, рибари, пиљар, шанкерица, професор логике, куварица, жене из Старог завета, демонстранти, носач са Железничке станице, поштар, цариник, полицајац из Старе Пазове... Један од најважнијих ликова је управо тај човек кога помињете. Он има две главе – једну на пању, другу у торби, што значи да заправо нема ниједну. Појављује се и трговац оружјем, са својом филозофијом, која каже: „Вечераће” – дакле преживеће – „ко има калашњиков”.

У једној од песама „у позоришту засипамо цвећем Брута који је убио Цезара, а у скупштини гласамо за Нерона”?

То је стара прича о дволичности и кукавичлуку.

Неке од ових песама имају причу, пролог и епилог, дијалог, личе на мале драме?

Већ сам једном негде рекао да су у мојој радионици помешани алати песника и драмског писца.

Чест мотив Ваших песама су и слике и ликовне изложбе. Радо пишете о сликарима?

И о сликарима, и о вајарима. Откад знам за себе везан сам за ликовну уметност. Не пропуштам ниједну изложбу, где год да путујем прво обилазим музеје и галерије. О мом односу према ликовној уметности сведочи и књига есеја „Читање слика”, али и низ песама о нашим, шпанским или холандским сликарима. По мом осећању, сликарство је уметност која је најближа песничкој уметности. Можда и зато што се поезија, бар како ја то осећам, не служи сентенцама, пословицама, гномиком, оним што се некад у новинама штампало под насловом „Мисли великих људи”. Поезија се служи сликом, али не оном сликом која је дескрипција, него сликом која на нов и неочекиван начин открива нешто ново и неочекивано. Као, на пример, када Џон Дон, у песми „Твикнамски врт”, каже: „А да се ово место може сасвим сматрати рајем, змију сам донео”. Или кад Радјард Киплинг у једној песми напише: „Врхови Хималаја су колена других планина”. Или кад Збигњев Херберт, у песми „Господин Когито о врлини”, каже: „А унаоколо хучи диван живот, румен као кланице ујутро”.

После ових примера можда ће и она моја дефиниција – „поезија је нешто друго” – бити јаснија и деловати убедљивије.

-----------------------------------------------------------

Кобасица скупља од коња

У једној песми кажете: „Ово време је смрт за хиперболе”. Живот је постао бржи, снажнији, маштовитији од литературе?

Нажалост, није. Постао је сиромашнији и сивљи. Постао је апсурднији. Шта је нека песничка хипербола према чињеници да смо се нашли у времену у коме је пар коњских кобасица скупљи од коња? Такви апсурди обезвређују, обесмишљавају, разоружавају хиперболу као песничку фигуру. Реч је о животу који литературу превазилази у апсурду.


Коментари1
b1630
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slobo
Ovakvi clanci "greju" dusu ... Hvala Vam! "Zivimo u vremenu poremecenih vrednosti." TACNO!! Cudo da ovde nema komentara na ovakve clanke. Svi nasi radije "bistre" politiku, to ih uzbudjuje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља