четвртак, 26.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 29.12.2009. у 22:00 Горан Марковић

Новогодишња прича

Још као дечак, а и касније, када сам постао студент филмске режије, сваке године сам одлазио на фестивал у Пулу. Обично бих одседао у приватном смештају а једне године сам чак спавао у некој школи која је преко лета била претворена у спаваоницу за госте који нису били официјелно на фестивалу, за младе љубитеље филма или, једноставно, за оне који нису имали пара за хотелски смештај. Али главна догађања нису се одвијала у арени, највећем биоскопу на свету (на појединим пројекцијама било је и по 12.000 људи) него баш у једном од пулских хотела, у  "Ривијери”.

Тамо је постојала велика тераса на којој се окупљао цео фестивал, где су стизале вести о томе како је који филм прошао у арени, као и о томе шта о њима мисли Јосип Броз. Наиме, са Бриона би свакога дана стизао чамац на који су утоваривани филмови, одвожени код Тита и сутрадан враћани назад. Кино-оператер Бруно би, враћајући копије филмова, понекад процедио:  "Смејао се“, или: "Прекинуо после прве ролне.“ Од његових вести касније су, кажу, умногоме зависиле одлуке жирија.

Како било, ми клинци смо сваку ноћ после пројекција проводили на тераси  "Ривијере”, ослушкујући шта прекаљене "филмаџије“ говоре међу собом и учествујући заједно са њима у прогнозама, надама и разочарањима. Руку на срце, то бдење понекад је било прилично досадно и претварало се у нагваждање о догодовштинама које са филмом нису имале баш много везе. Али једне ноћи нам је књижевник Јожа Хорват, иначе страсни морепловац коме је брод био усидрен неколико стотина метара далеко од "Ривијере“, испричао једну интересантну причу.

Он, жена и син су сав свој иметак уложили у градњу јахте ,,Беса” и 1968. кренули на пут око света. Једрењак је био солидно урађен, препун савремене опреме, имали су довољно искуства за један такав подухват па је њихов колективни, породични сан најзад почео да се остварује.

Оно што никако нису могли предвидети, а што се током њихове oдисеје испоставило, јесте да је 1968. била нетипично узбудљива година. Као што је познато, из неког разлога целокупно становништво наше планете почело је да се узбуркава; најпре се десило ,,Прашко пролеће“, које се одмах раширило у светску студентску побуну, а ово је, опет, наишло на сурову реакцију оних који су се уплашили за своју омиљену власт. Свет, који је дотад изгледао сасвим непроменљив, пуцао је по свим шавовима. Била је то, што се каже, јако "турбулентна“ година.

Хорват и његови су Атлантик прешли без већих проблема али када су стигли у Доминиканску републику сачекао их је хаос грађанског рата. Некако су наставили даље ка југу, али, као по правилу, где год би стигли наилазили су на револуције, војне преврате, ратове. Средња и Јужна Америка су пламтeле. Некако су се докопали Пацифика и крајем децембра стигли у Индонезију.

Преспавали су прву ноћ у неком пристаништу на Балију, али када су решили да наставе даље лучка капетанија им је саопштила да су се у околини појавили гусари па им не препоручују испловљавање. Они су се нећкали дан-два и, најзад, схвативши да опасност од пирата може трајати ко зна колико, решили да крену на своју руку. Испловили су тридесет првог децембра, последњег дана те значајне године. Нову 1969. годину су дочекали на отвореном мору, отворивши флашу вина, специјално чувану за ту прилику.

Сутрадан ујутру је Јожа, који је био на кормилу, на хоризонту приметио велики једрењак. Брод је нагло изменио курс и почео да им се приближава. Хорват је променио путању али брод пратилац се упутио за њим. Схвативши да ствар постаје озбиљна, пробудио је жену и сина. Брод им се нагло приближавао са очигледном намером да им препречи пут. Хорват је покушао још неколико маневара али није вредело, једрењак који их је прогонио очигледно је био бржи.

Јожа је предао крму сину, отишао у потпалубље и оданде извадио карабин са снајпером, оружје које је, на срећу, понео предвиђајући разне опасне ситуације. Погледао је кроз дурбин и на палуби непријатељског брода угледао неког типа који им је давао знакове да стану. Оба брода су се прилично љуљала па је моме познанику било тешко да нанишани довољно тачно да би оног преко пута оборио првим хицем. У тренутку када му је најзад успело да га нациља, син је повикао: ,,Шта каже?! Нешто говори!”

Јожа је зачас склонио кажипрст са ороза и, не скидајући незнанца са ока,  дозволио му да им се још више приближи. После неколико тренутака, зачули су јасно оно што им је онај од преко пута поручивао: „Happy New year! Happy New year!!!”

редитељ

Коментари5
b3aef
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Goran Jelic
Pogresili ste !"Prasko prolece" desilo se je pocetkom leta 1968 godine,a "Studentsko prolece" Evrope pocelo je u Francuskoj pocetkom maja 1968,pa prema tome nije "Prasko proljece" moglo pokrenuti bunte tog pokreta u Evropi !
Милош Косовац
Горана тражим као режисера, али никако да дођем до његове имеил адресе, за да му пошаљем причу мог живота и рада на Косову,и у најтрагичнијем периоду.Ништа мање познатом режисеру казао сам идеју филма, на шта је реаговао, као што сам и очекивао:"Такву тему најбоње би урадио Горан Марковић".Нисам имао прилике да видим Паскаљевићев филм "Медени месец", но колико сам могао из читања да схватим, ради се од измишљеној причи, што не значи да не може да буде добра, но ипак нејбољи филмови лакше се праве из доживљеног. А када је у питању мој "животни роман" (како то рече мој пријатељ философ по професији, а докторирао ма монтажи филма, режирао преко сто кратких и документарних филмова), ја га још увек живим.
Danski Srbin
Vas prigodni clanak ,za kraj godine,navodi me da Vam ispricam kako smo ,te iste 1969. 01.aprila,zena moja ,sin Goran i ja krenuli u ispitivanje okrugline zemlje.Kako niti smo imali para za svoj brod ,niti i da smo imali,ne bi umeli njim upravljati, morali smo koristiti plan B. Plan se zvao"working holiday".Prvo smo od Australiske ambasade u Kopenhagenu (gde smo ziveli "vec" godinu dana ) dobili ,kao doseljenici,dotaciju od 75%putnih toskova i onda se ukrcali na brod ""Australis (2000 putnika,500 clanova posade,3 bazena za kupanje i ne pitajte dalje ,lud luksuz ).Kako lako ucimo, skok iz naseg Balkanskog provincijalizma u luksuz overklase, odradili smo kao i da nije postojao. Putovanje do Melburna je bilo "boli glava".Onda sam ja tamo radio ,dok nisam zaradio brodske karte za brod "Fair sky"(trajalo 10 meseci)kad je luksusni zivot nastavljen.Dosli smo preko Juzne Afrike a sada se vracamo preko Paname. Verujte mi Gorane,na rec,zemlja je okrugla.Gusara nije bilo.
tole
Uh,uh,uhh...... :-)
maza
Divno!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља