субота, 18.01.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:58

Кад дан посиви, префарбам га

субота, 09.01.2010. у 22:00
Ивана Јовановић

Дипломирала је као један од најбољих студената на Факултету драмских уметности у Београду у класи Гордане Марић. Још док је студирала, запазилаје њен таленат и несвакидашњу лепоту Ивана Вујић и дала јој улоге: Лени Рифенштал, Офелије, Маге Магазиновић, ролу у „Фриди Кало”.

Потом је заблистала у улози Пуслице коју је у филму „Неки то воле вруће” играла Мерилин Монро. С позоришне сцене позвао је Милан Караџић да одигра Марију у ТВ серији „Паре или живот”, а праву ТВ популарност, заправо, доживела је играјући главну улогу, Неду, у ТВ серији „Грех њене мајке” Здравка Шотре.

Неда, главни лик ТВ серије „Грех њене мајке” редитеља Здравка Шотре, који тумачи све популарнија глумица Ивана Јовановић, ушао је у више од два милиона домова. Тако бар кажу пиплметри који уредно бележе гледаност ове нове серије на РТС-у.

„Неда је опростила нешто што је неопростиво, а то је смрт мајке која се десила због Бојана (игра га Иван Босиљчић), па је зарад сопствене среће то потиснула из свог живота”, каже Ивана Јовановић, објашњавајући лајтмотив ове мелодрамске приче, у којој је средишња тема – праштање.

Ви сте као лик прилично трпељиви, суздржани, не галамите и не протестујете због учињене вам неправде, просто пливате из једне у другу епизоду?

Такви су сви ликови код Мир-Јам. Она се труди да представи идеалне, мало нестварне девојке. Можда бих лично тај лик мало другачије урадила, али сам следила инструкције редитеља који и те како зна глумце и целу материју драме.

Снимање је било неуобичајено интензивно, даноноћно три месеца. Свакако да памтите и лепу страну свега?

Наравно. Ја сам била нека врста ди-џеја јер сам у хотелу у селу Андревље, где смо били смештени, свако јутро уз музику и песму Мадоне будила све колеге. Прво им је то био шок, после су ми наручивали којом песмом да их будим следеће јутро. Волела сам и моје и Иванове (Босиљчићеве) поноћне разговоре јер је и он, као и ја, ноћобдија. Он је изузетно коректан колега, пријатан и од ретких које заиста нагла слава није искварила. А не могу да заборавим ни дивну, предивну Ружицу Сокић, која би сваки пут пре снимања сцене одлазила у оближњи шумарак и гласно ћућорила с – птицама. Ружу посебно волим јер се дуго знамо и она је била та која је, кад ме је видела у једној представи код Божидара Мандића у „Породици бистрих потока”, рекла: „Дете, ти треба да упишеш глуму, дођи код мене да будеш мој студент на Академији уметности”.

Међу глумцима постоји пријатељство, али и суревњивост. Да ли сте осетили и ту страну славе?

Нисам, иако верујем да тако нешто постоји. Једноставно нисам имала времена да обраћам пажњу на такве ствари као што су оговарања јер сам мислила само на текст и улогу. Волим да се дружим с колегама, поготово с Булетом Гонцићем. С њим могу да причам после представе и до три сата ујутру.

Имате завидну моћ трансформације јер они који вас гледају у хит мјузиклу Позоришта на Теразијама „Неки то воле вруће”, као фаталну и гламурозну Пуслицу, тешко могу да препознају скромну и суздржану Неду из ТВ серије.

Обожавам да играм и певам, волим улоге заводница јер онда заправо и не морам да глумим. Највише волим филмове Ингмара Бергмана, а омиљене глумице су ми Лив Улман, Шерон Стоун и Никол Кидмен. Жеља ми је да заиграм бар једну од 26 жена Панча Виље у филму који Емир Кустурица спрема с Џонијем Депом.

Имали сте само десет година када су се ваши родитељи развели и не желите да причате о томе. Ипак, породица вам је изузетно важна.

Желим да сачувам свој приватни живот јер, иако сам јавна личност, нисам у „Великом брату” или на „Фарми”. Не бих за себе ни рекла да сам јавна личност, већ глумица коју људи воле или не воле због тог мог рада. Знам да они сада воле Неду, а мене и не познају.

Ипак, обавезни сте према публици да бар нешто знају о Ивани Јовановић, приватно.

Па ето, мој муж Немања, архитекта, срећан је кад сам и ја срећна, трогодишњем сину Виктору још ништа није јасно, само је, гледајући серију, рекао: „Ено, мама ушла у телевизор”. Док сам била на снимању најтеже ми је било што сам била раздвојена од Виктора. Наравно да су прискакали у помоћ моја мајка и Немањини родитељи. Живимо у кућицина Врачару, коју ми је оставила бака, а пре тога смо живели у Улици Светозара Марковића, у којој, гле случаја, живи и Здравко Шотра и где је била аудиција за „Грех њене мајке”. Самостално живим од своје осамнаесте године, с Немањом, с којим сам се упознала у једном кафићу. Заједно смо девет година, од тога седам у браку. Увек су ми највећа подршка у послу били мама и бака. Кад је реч о Немањи, повремено смо љубоморни једно на друго и мислим да је то добро јер значи да постоји страст. Наравно да се толерантност такође подразумева.

Кад сте одлучили да Вам професија буде глума, какав сте смисао нашли у томе?

Смисао мог избора не видим у сигурности, нити њој тежим. Смисао видим у поигравању које ми глума пружа. Кроз њу могу нешто позитивно да упутим публици јер јавне личности својим ставовима ипак имају могућност да утичу на мишљење, па и да формирају генерације којима су узор.

Гостовали сте по Европи, у Канади, а и у Аустралији, где су Вам нудили да останете уз добре услове, па ипак нисте. Зашто?

Заљубила сам се и удала овде у Београду, ту су ми пријатељи, мама, Народно позориште у коме сам играла, за које сам веровала да ће ме подржати као глумицу... Паре ми никада нису биле пресудне у доношењу одлука.

За време бомбардовања бранили сте се лепотом, путујући аутостопом у Породицу бистрих потока код Мандића (еколошка комуна у подножју планине Рудник, у селу Брезовица, коју је 1977. основао књижевник, ликовни уметник и драматург Божидар Мандић, прим. аут.), а сада, после десет година, какав то живот живите?

Бомбардовање... свако има своје механизме одбране, а мој је био да не дозволим да то ужасно бомбардовање промени мој живот и моје дане. Ишла сам аутостопом јер превоз није радио. Два сата сам путовала до планине Рудник на којој су предавања држали Коста Бунушевац, Владета Јеротић, Јован Ћирилов чије сам приче о позоришту упијала.

Кажете да Вас ужасава и сама помисао на политику, па, ипак, неке Ваше колеге су, најчешће, из прагматичних разлога ушле у странке, као што су и управници у београдским театрима извучени из добро промешаних, партијских шпилова. Колико то оптерећује ону другу врсту уметника, попут Вас?

Тежити ка томе да будеш нечији пион у некој политичкој странци је заиста мазохистички. Ја, као глумица, препознајем сваку увежбану паузу аматерски изговорених монолога које политичари упућују народу. У такве реченице не могу да верујем, а када у нешто не верујем, не могу тиме ни да се бавим.

Може ли културна понуда Београда да задовољи захтевније духовне апетите кад је реч о позоришту, филму, књизи, изложбама, концертима?

Врло мало. Финансирају се пројекти који су потврда свеопште депресије. Мени не треба поглед у дно јер нисам инертна маса која тежи паду. Треба ми нов поглед који отвара могућности о неком новом животу у Србији. А када ми дан баш посиви, ја га префарбам, најчешће писањем, кречењем зидова стана флуоресцентним бојама, гардеробом која ме увесељава, дугим шетњама... А ако имате још и љубав поред себе, не може вам бити сиво, морам да признам.

Гледала сам вас како сте се храбро јавили на кастинг за „Косу”, смело пролазите те редитељске тријаже у потрази за улогом. Факултетска диплома је стално на провери за глумца, али не и за друге професије. Па, и кад доживи пензију, уметник је поново на испиту разних комисија не би ли добио националну пензију. Да ли је то неправда, што би рекао Калимеро?

Не мислим о неправди нити трошим време на жаљење за изгубљеним биткама. Наравно да их не могу све освојити. Жарко сам желела да добијем улогу Шиле код Кокана Младеновића. Улога није толико занимљива колико ме је интересовао рад с тим редитељем. Али, нисам је добила и идем даље и увек кажем: „Ко зна зашто је то добро”.

Знам да сте страсни филмофил. Шта бисте рекли за кинематографију у Србији?

Нашој кинематографији неопходна је потпуна реанимација. Волела бих да гледам нове глумце, нове редитеље, али, највише од свега, нове – идеје. Тога још, изгледа, нема.

Мирјана Радошевић


Коментари4
353b4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jelena Jevtic
Ivana Jovanovic je super glumica !!!!!!!!!
Nelica Ras
Ivana, hvala ti sto nas osvezavas svakog petka! Posebna si u svakom smislu, i kao Neda i kao Ivana.. Imas harizmu i zato te svi volimo i moram priznati da se nijedna mlada glumica u Srbiji ne moze sa tobom uporediti.. sve su po sablonu, a ti si drugacija! Zelim ti puno srece u daljem radu i nastavi tako!!!
А М
Симпатичан интервју о симпатичној, лепој и младој глумици, којој желим успешну каријеру и сваку срећу. Уз једну малу молбу, да избегава непотребне германизме, англизме и друге туђице у нашем лепом српском језику (фарбати и фарбање може да значи и нешто 'друго' сем бојења)
milos
Bravo za jos jednu zvezdu na nasoj sceni! Samo napred, ova zamlja ima sta da pokaze a to su stvarno lepe devojke.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља