петак, 13.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:54

Сви смо ми деца Атлантиса

Аутор: Марина Вулићевићпетак, 15.01.2010. у 22:00
Мирјана Детелић (Фото Тома Јањић)

Остварити фаустовски сан, отиснути се у опасна езотеријска сазнања и онострано, сазнати тајну времена и прелазити из епохе у епоху скоком газеле, учествовати у повести, од антике, преко Византије, до Првог светског рата, (чак до „судбоносне“ 2012), поседовати камен мудрости – све то и те како има своју цену у проклетству неприпадања ни човеку ни Богу.

О тим тајнама, које одвајкада заокупљају човека, говори роман Мирјане Детелић „Доркаси, Легенда о нестанку”, који је објављен у београдској издавачкој кући „Тардис“. Доктор књижевних наука Мирјана Детелић научни је саветник Балканолошког института Српске академије наука и уметности, ауторка капиталног лексикона „Епски градови”, као и још две књиге о градовима, CD-а „Хришћански и муслимански градови у српско-хрватској усменој епици” (2004) и „Бели град: епска формулаи словенски топоним” (2006), који је настао у сарадњи са Маријом Илић. Поетиком народне књижевности Мирјана Детелић се бави већ 30 година.  

У роману „Доркаси, Легенда о нестанку”, који припада жанру фантастике, лако се може препознати аутор лексикона „Епски градови”; јунаци живе и путују градовима Леванта, затим у Дубровнику, Котору, Београду. Да ли се као научник осећа надмоћно у романескној слободној временско-просторној игри?

– Заправо и јесу „Доркаси” моја потреба да искористим рестлове дугогодишњег рада не само на „Лексикону”, и још две књиге о градовима које су се појавиле пре њега. Али надмоћно не могу да се осећам нигде. Свака форма је нови изазов који повлачи нова искушења и нове потребе за учењем. Да бих у својој области могла да пишем у разумној мери добре радове, морала сам да научим много различитих ствари из историје, упоредне религије, етнологије, археологије, антропологије, географије, фолклористике, лингвистике и вероватно још понечега што ми сад не пада на памет. Појава интердисциплинарних студија није изашла из нечије одлуке да се то деси, већ као потреба да се једним термином обележи све ово што сам сада набројала. Градови су у том смислу посебан изазов, јер подразумевају све то и још више – каже наша саговорница.

Левант је, како каже, њена лична љубав од момента када је први пут угледала сиријску пустињу, и када је стала ногом на посвећено тле Мартуме, које је описано у књизи.

– То је био мој једини контакт са присуством живог Бога и, ако будем имала среће, у последњем свесном часу свог живота сетићу се њега са истом жестином са којом га памтим и сада, дванаест година касније. Отуда је повод да напишем „Доркасе” имао анегдотски карактер. Пре пет-шест година у шали сам једном пријатељу понудила да, за опкладу, напишем квазинаучни рад у којем ће све бити чиста измишљотина, али који нико неће моћи да препозна као било шта друго осим чисте науке. То је било речено у шали, али ме је касније копкало да ли бих стварно могла то да урадим да је мој друг прихватио опкладу. И тако је почело. Да би измишљотина била убедљива, у њој мора бити елемената праве науке и то на свим нивоима: у тексту, у чињеницама, у цитираној литератури, у изградњи историјског контекста. Мени је најлакше било да кренем од антике јер је ту већ постојала теорија о „хомеру” као заједничкој именици, која постаје лично име само у случају изванредног појединца (као што су Исуса апостоли звали Учитељу). Свако ко је завршио макар и најмању школу, чуо је за Хомера, а већина и за Хирона, кентаура који је био Ахилов учитељ. Кентауре је у принципу лако замислити као реализовану језичку метафору – коњаник „срастао са коњем”, па и то се одмах препознаје на неком нивоу. Те две вероватне ствари чине да и трећа, потпуно измишљена, делује вероватно – и то је то: публика не воли да сазнаје, већ да препознаје. Доркаси, наравно, никад нису постојали и од почетка до краја су моја чиста измишљотина, објашњава наша саговорница.

Као главно питање које овај роман поставља, ауторка издваја питање бесмртности. Доркаси су преко реда „ускочили” у њу, што је са становишта космичког поретка неетички, те им се није остварила жеља да уживају пуну слободу у другом свету. Нашли су се заробљени у материјалном облику, везани за свет који су желели да напусте, и највећи проблем им је био како да испуне време свог бескрајног постојања.

– За полазну основу ми је послужила прича о куманској сибили која је од богова тражила и добила бесмртност, али је заборавила да уз то затражи и вечну младост. Током векова људима који су долазили да је виде – на питање шта би највише волела, одговарала је: „Да умрем!”. Једино што је доркасима помогло да не скрену с ума било је проживљавање великог броја појединачних, кратких људских, живота у свој њиховој разноврсности. Па чак ни то није било потпуна гаранција да у неком тренутку неће пасти у дубоку депресију и пожелети да умру. Све у свему, и ја сам била изненађена кад сам схватила да лично трагање за бесмртношћу сматрам огрешењем о етику. По мом мишљењу, највеће огрешење о етику јесте стицање предности на туђ рачун. Велико знање повлачи велику одговорност. Ако сте у недостижној предности над другима и решите да то што имате не делите ни са ким, већ га оставите само за себе, људским законима свакако можете измаћи, али божанским никад. То је порука коју шаљу и усмене баладе свих народа, нарочито наше, те мора бити да смо сви ми деца неког Аталантиса, изгубљеног у времену и простору – каже Мирјана Детелић.

Питање Бога представља главну идеју у последњој причи овог дела, о Атлантиди.

– За мене је Атлантида стварно могла бити и у афричком унутрашњем мору, и могла је бити град који је основало живо божанство да би направило експеримент са живим људима. Оно што је битно јесте да људи који живе поред живог Бога не постају бољи, већ размажени, и да Бог људе заправо не види, јер га од њих занима само експериментални контекст у који их ставља, као што лаборанти стављају мишеве и пацове у лавиринт и научно процењују њихове реакције на различите задатке и дражи – додаје ауторка.

У причи о опасној потрази за бесмртношћу утешно је то што краја заправо нема, као и то да је наша саговорница управо довршила „прву руку” наставка „Доркаса”, у којем тајна и семе становника Атлантиде преживљавају сваку пропаст.

– Нема краја, ни у универзуму ни у нашем свету, па не сме ни код доркаса бити: крај једних обично буде почетак других – сматра наша саговорница.


Коментари0
3c243
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља