петак, 18.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:27

Љубав је покретач свих односа

Аутор: Славко Трошељсубота, 16.01.2010. у 22:00
Кроз живот се возим „пуним гасом”: Владмир Петровић - Пижон Фото Зоран Анастасијевић

Као дете разведених родитеља, одрастао је углавном на улици, а израстао је, захваљујући таленту, у врхунског фудбалера не само тадашње Југославије већ и света. Света – јер је у једној утакмици у дресу репрезентације света био бољи од свих!

Владимир Петровић - Пижон, тренер фудбалера Црвене звезде, рођен је првог дана јула 1955. године у Београду, у браку Анке и Вјекослава, тада електричара „Политике”. Има брата Златка и сестру Весну.

После основне школе завршио је оптичарски занат, а на Високој школи за физичку културу стекао је диплому фудбалског тренера.

Боје Црвене звезде бранио је десет година, а потом је, после много мука, готово уцена, успео да оде у иностранство. Прво у енглески Арсенал, затим у белгијски Антверпен и Стандард, па у Француску – у Брест и Нанси.

Из брака са Загом има две кћерке: Кристину (35) и Марину (32), а од њих и три унуке: Атину (6) и Гају (2) од Кристине, а Стелу (2) од Марине. А у брака са Тањом усвојио је њену кћерку Ивону (16).

Како објашњавате овај долазак у Црвену звезду?

Прошлог лета, кад се то догодило, имао сам само једну жељу. Хтео сам да вратим живот клубу који ми је помогао да стасам као човек. Звезда је била у великој кризи. Сад је ситуација мало боља. Надам се најбољем. Јер, у свим секторима клуба влада хармонија од „главе до репа”.

Где сте се најбоље осећали као тренер?

У својој кући је увек најбоље. У Звезди ми је било лепо и 1996. кад сам довео екипу до титуле победника Купа и до два тријумфа у Лиги Европе. Тада нас је, у трећем колу, зауставила Барселона. У Кини сам свој клуб довео до тријумфа у купу и првенству. То сам поновио и у Белорусији. Као селектор младе репрезентације стигао сам 2004. до другог места у Европи...

А кад сте први пут стали на терен?

Било је то кад сам имао једанаест година. На терен београдског Хајдука довео ме друг из разреда Рале, звани Робија, који је становао у близини. Живео сам са мајком, која је радила, и са сестром. Улица је била мој дом. Не памтим кад сам у основној школи написао домаћи задатак. Знао сам само за фудбал. Али, никад ме улица није повукла на дно. Нисам крао, пушио, пио...

Шта памтите из Хајдука?

Фалсификат легитимације. Био сам пионир, а играо сам за омладинце на туђе име. Нису имали право да ме региструју, а био сам бољи и од много старијих, а они ме нису баш волели. У игри ми ништа нису могли, па су ме ударали, газили и тукли. Тада сам плакао и они су ме, због мојих суза, прозвали Пиждра. Али, тај надимак ми је избрисан у Звезди.

Кад се то догодило?

Две године касније. По мене је дошао човек из Црвене звезде, а после првог тренинга наш фудбалски учитељ Жарко Недељковић је ушао у свлачионицу и рекао да нико не сме да ме зове Пиждра већ Пижон (на француском – голуб), јер долазим из Хајдука чији је заштитни знак скица голуба.

Кад сте се пробили у први тим?

Врло брзо, пре моје седамнаесте године. Али, мени је, тада, било важније да имам топао оброк, цео капут, „здраве” ципеле... Миљан Миљанић, тада шеф Стручног штаба, ме је, кад сам имао шеснаест година, увео у салу у којој су ручали чланови прве екипе. То се дотад никоме није догодило. Врло брзо сам добио и стипендију од које сам сестри купио нов капутић...

Шта из тог периода посебно памтите?

После неколико одиграних утакмица за први тим у госте Звезди је, због пријатељске утакмице, дошао Реал из Мадрида. Било је то у лето 1972. године. На стадион сам пошао трамвајем. Имао на на себи кратке панталоне. Док сам седео у трамвају гледао сам своје ноге и помислио „како ја овако жгољав могу да играм против асова Реала”...

И шта се догодило?

Победили смо са 4:1. Постигао сам два гола. Прогласили су ме за играча утакмице. А Реал је тада играо у најбољем саставу. Били су ту Аманчио, Пири, Бенито... За ту игру добио сам златни сат „Дарвил”.

Који још сусрет издвајате?

Одиграо сам више од хиљаду утакмица. Али, једну, из 1978. године, никад нећу заборавити. Тада сам, у Дортмунду, поводом прославе Борусије, играо за репрезентацију света. У екипи света били су Киген, Бекенбауер, Кројф, Блохин.., А ту смо били и нас тројица из Југославије: голман Драган Пантелић, Сафет Сушић и ја. Борусија је победила са 3:2, а оба гола за екипу света су била наше дело. Први је постигао Сафет, а други ја.

Да ли сте све то успели да наплатите?

Нисам. Из два разлога. Први је што су људи из Црвене звезде тражили да први уговор потпишем на десет година. И ја сам то учинио, јер тада, као дете, нисам имао друго решење. Ништа ми није вредело што сам касније тражио да променимо уговор или да ми дају додатне премије, какве су добијали они који су у међувремену довођени за велике паре,. До краја игре за Звезду био сам плаћен само по „слову” тог уговора!

Који је други разлог?

А и други пут сам, најблаже речено, обманут. Обећали су ми да ће ме Фудбалски савез Југославије пустити у иностранство пола године пре прописаног року. Значи у јулу 1982, после Шампионата света у Шпанији, а не у јануару 1983. године. И ја сам потписао уговор са енглеским Арсеналом на три године за суму од 750.000 фунти плус плата! Али, тај уговор је поништен, јер, нисам добио право за одлазак у иностранство. Председник ФСЈ био је адвокат Томаш Томашевић који је имао намеру да ми „помогне”, али није...

Шта се догодило после тога?

У јануару 1983. године сам отишао у Арсенал за 50.000 фунти на шест месеци. У почетку сам играо бојажљиво, али брзо сам се охрабрио. Међутим, нисмо освојили ни један трофеј и морао сам да одем у други клуб. Био је то, прво, белгијски Антверпен, па Стандард, а онда француски Брест и Нанси. У тим клубовима сам био први играч, али у малим клубовима нема великих пара.

Ко вас је увео у тренерски посао?

Кад сам 1976. био на одслужењу војног рока јавио ми се први тренер Звездине школе фудбала Томислав Милићевић. Предложио ми је да се упишем у школу за тренере. И ја сам то учинио. Тома је видео у мени фудбалера који има „жицу” и за тренерски посао. А кад сам отишао у иностранство записивао сам све што смо радили. И то је, практично, била моја друга школа.

Шта, као тренер, дозвољавате играчима?

Мој принцип је да играч може, углавном, све ако ме за то пита, а ништа не може ако ме не пита, већ нешто петља... У дужем карантину је могућа посета жена и девојака. Нисам ја против еротских доживљаја. Јер, секс, уз вољу партнера, никад није силовање тела. То је дар природе. Никад не улазим у собе играча...

Кад сте ушли у брачне воде?

Имао сам тада деветнаест година. Ова рана женидба ме спасла. Био сам поводљиве природе. Пре брака сам живео у хотелу „Палас”. Звезда ми је то плаћала. А ту је било различитих искушења, којима сам, као ожењен, одолео. У том браку сам био двадесет осам година, а после тога сам оформио у другу заједницу у којој сам седму годину. Оно што ми је сад јако важно је чињеница да имам добре односе са обе „стране” свог живота.

Које су ваше врлине?

Мени је љубав покретач свих односа. Имам мудрост улице, свих школа и сусрета. Веома сам храбар и праведан, али нисам смирен, јер сам веома емотиван.

Којим „зачинима” поправљате укус живота?

Адреналином... Кроз живот возим „пуним гасом”. Али, улепшавам живот пажњом према ближњима. Обожавам да моје љубави обрадујем поклоном...

Чију мисао следите?

Не знам тачно, али можда није лош став да је „туговање за прошлим јадима најбољи начин да призовем нове јаде”. Међутим, упоран сам у анализи свог рада. Тражим добре и лоше стране. Анализирам грешке да их више не бих поновио. То је, по мени, прави однос према себи и свом раду.

А како доживљавате жене?

За мене је права жена она која женственост носи у својој природи, у глави. Лепота ми је у другом плану. Важно је да она буде човек и да се разумемо. Јер, само умна жена је истински сензуална. Ако има образовану мисао мора да има и образован смисао за све животне односе...


Коментари4
7c948
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

miodrag cop
Vrlo iskren i lep intervju...retko iskren....
sveta
steta sto nema igraca,trenera i ljudi kao sto je pizon
хм, хм
Хвала Политици што ми је улепшала данашњи дан овим дивним интервјуом.Мало више разговора са оваквим људима који имају шта да кажу и на које смо поносни може само да прија.
mlbrnsrb
iskren, direktan i prirodan intervju najveceg srpskog talenta, velika radost ocekuje (nas) navijace ukoliko damo vreme pizonu da kompletira mozaik, niko bolje ne poznaje dusu srpskog fudbalera i navijaca, zahvaljujem politici za intervju u vreme pauze, mnogo nam nedostaju vesti iz fudbala i nase zvezde...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља