понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:51

Нема више абаџија и мутавџија

Аутор: М. Момчиловићуторак, 19.01.2010. у 22:00
Лимарска радња једини сведок некадашњег занатског сјаја Лесковца (Фото М. Момчиловић)

Лесковац – „Српски Манчестер“, како је називан град занатства и текстила Лесковац, некада је био значајан занатско-трговачки центар Србије. Шездесетих година деветнаестог века, у Лесковцу су постојала 62 различита заната. Савремена технологија их је полако потискивала и гушила, па су почели један по један да изумиру.

– Некада је било много грнчара, чак су долазиле занатлије из Пирота и отварале грнчарске радње, а данас је остала само једна, но ни она се не бави искључиво грнчарством. Нема више лицидера, опанчара, папуџија, мутавџија, абаџија, сарача, нема чак ни некада распрострањеног ужарског заната који је на овим просторима постојао још од Дарданаца и Трачана, што значи и пре Христа – истиче за „Политику“ етнолог Слађана Рајковић, виши кустос Народног музеја у Лесковцу.

Ужарством се овде бавило и по триста људи, што значи да је од тог заната живело око хиљаду Лесковчана. Ужарство представља корене текстилне индустрије у овом граду. Године 1884. у селу Стројковцу на Накривањској реци формирана је гајтанара, па је Лесковац постао значајан центар ужарства и гајтанарства у Србији. Сада су ти занати заборављени.

Један од најстаријих заната је и прерада козје длаке којом су се бавиле мутавџије. Сматра се да је тај занат стар колико и козе. Посебно је био развијен у време Турака, а број мутавџија се повећао у време Другог светског рата када је индустрија посустала. Са доношењем закона о заштити шума 1948. године, када је забрањено чување коза, овај занат је почео да изумире, све док се није коначно угасио.

Лицидерски занат, који је увек пратио воскарски, потиснула је прехрамбена индустрија. Нико више не прави некада веома омиљене лицидерске колаче у облику срца, коњића, луткица. Лицидерска срца, некадашњи симбол вашара и народних светковина, која су размењивана у обредне сврхе, млади су користили за љубавне поруке. Срца са огледалцима и написима дуго су се одржала, али их је потиснуо веома брз напредак прехрамбене индустрије. Наша саговорница објашњава и занимљиву везу два потпуно различита заната који су спојени у један – воскарски и посластичарски, односно лицидерски: „Повезивала их је иста, обредна сврха. На задушницама се пале свеће и служе се колачи за душу“, каже Рајковићева.

Традицију занатства у Лесковцу данас чува тек покоји казанџија и лимар.


Коментари1
3337f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Djordje Antic
Велика штета је што је тако морало да буде, све похвале ѕа казанџије и лимаре што чувају традицију занатства....

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља