Да ли има истине у критикама појединих привредника и дела јавности да је Закон о планирању и изградњи лош и да је зауставио инвестиције у Србији. Ресорни министар животне средине и просторног планирања Оливер Дулић, у разговору за „Политику”, замолио је да се, кад се говори о привредницима, прецизира о коме се тачно ради.

– Најгласније критике на рачун закона стигле су од оних који су за мале паре куповали фирме по Србији, како би на том земљишту градили стамбене блокове и остварили велике профите. Сасвим је логично да тим људима овакав закон смета. Закон о планирању и изградњи донет је да би се увео ред у области урбанизма и грађевине, које су годинама биле легло корупције и нелегалних радњи. И поред све јачих притисака, нећемо од тога одустати, каже Дулић.

Да ли је закон донет под притиском јавности да би се зауставили тајкуни ?

Не. Закон је донет по мери грађана Србије са јасним циљем да се уведе ред у годинама запуштену област.

Због чега касни усвајање уредби и правилника и када ће почети њихова примена?

Управо данас је донет правилник о издавању локацијских и грађевинских дозвола, а ових дана се очекује да влада усвоји уредбу о конверзији права коришћења грађевинског земљишта уз накнаду. Разлог због чега се благо касни јесте тај што су уредбе и правилници специфични, што регулишу веома сложену материју и отварају простор за злоупотребе и корупцију, па смо морали пажљиво да их урадимо. Без обзира на то, они најважнији правилници су донети. Сматрам, такође, а многе општине су то и доказале, да се и на основу самог Закона може поступати. Примера ради, у Новом Саду је издато 165 локацијских дозвола. Ван снаге нису стављена ни подзаконска акта која регулишу ову област, а која се могу примењивати у свим оним деловима који нису у супротности са одредбама новог Закона.

Осећате ли одговoрност што у последња четири месеца није издата ниједна грађевинска дозвола због непостојања правилника о локацијским дозволама?

Говорите о ситуацији у главном граду. Грађевинске дозволе нису издаване не због тога што није било законског основа, већ због специфичних односа унутар владајуће коалиције у Београду. Захваљујући ангажовању градоначелника Ђиласа, овај проблем је превазиђен и издавање дозвола, и локацијских и грађевинских, креће врло брзо.

Највише примедби стиже на ретроактивну наплату земљишта, односно уредбу о конверзији права коришћења у право својине, по којој ће сви који желе да мењају намену земљишта то морати да плате. Који је ваш аргумент за ту уредбу? Замолила бих Вас да то мало детаљније објасните.

Законом је предвиђена категорија лица која могу да конвертују право коришћења у право својине на грађевинском земљишту, уз накнаду. Уредбом се само одређују услови и критеријуми за утврђивање висине накнаде по овом основу. Наравно да овде нема ни речи о ретроактивности. Овим законом уређују се односи на грађевинском земљишту, а сви власници грађевинског земљишта дужни су да рационално користе овај све мањи ресурс. Предмет приватизације није била куповина грађевинског земљишта, већ куповина делатности и објеката. Од 2003. године право коришћења, осим за раније сопственике, није било основ за издавање потребних дозвола за градњу, а право коришћења је постојало само док на њему постоји објекат изграђен у складу са законом. Сматрам да, како држава овим путем омогућава стицање права својине на грађевинском земљишту, које је основ и за изградњу објеката, то мора и да се плати, с обзиром на то да земљиште није било предмет куповине. Формула „укупна тржишна вредност грађевинског земљишта умањена за укупну цену прибављања капитала, односно имовине”, омогућава да сви они који су куповали предузећа само због грађевинског земљишта у шпекулантске сврхе сада морају да плате фер цену.

Чује се и то да ће овај закон, који је требало да донесе правду за грађане и привуче инвеститоре, растерати улагаче?

Овакву, по мени, неистиниту тврдњу најбоље ће демантовати инвеститори који на поштен начин послују у Србији и грађани јер ће у урбанистичким и грађевинским пословима све ређе наилазити на корупцију.