субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54

ОДГОВОРИ И ИЗГОВОРИ

Аутор: Небојша Катићчетвртак, 06.07.2006. у 19:38

Отприлике у исто време када су у београдској хали "Пионир" кошаркашки навијачи наоколо бацали  кесе напуњене мокраћом, лидери Европске уније прихватили су Словенију као чланицу евро зоне.

Словенија ће бити прва од нових држава ЕУ која је успела да постане члан валутне уније у којој је тренутно 12 земаља. Од 1. јануара 2007. толар ће бити замењен евром и постати званична словеначка валута.

Државе које приступају валутној унији морају испунити строге и егзактне економске критеријуме предвиђене споразумом из Мастрихта. Од чланица евро зоне се захтева да свој буџетски дефицит, јавни дуг, инфлацију, дугорочне камате и девизни курс држе у прописаним оквирима. Како би се избегао кампањски приступ и могућа манипулација показатељима, сви поменути критеријуми морају бити испуњени најмање две године пре формалног уласка у евро зону. Строгост приступа добро илуструје пример Литваније. Ова земља је конкурисала за приступање евро зони кад и Словенија, али јој је чланство измакло за длаку. Длака је износила тачно 0,1 одсто, за колико је литванска инфлација била виша од дозвољене. Кад је новац у питању, Европа не гледа кроз прсте.

Избор критеријума за приступaње евро зони је такав да га могу испунити само државе које су хармонизовале све аспекте економске политике и показале да су у стању да поуздано управљају својом економијом. 

Чланство у ЕУ је нека врста мале матуре која се понајвише базира на политичким проценама и преференцијама. Чланство у евро зони је велика матура пуне економске зрелости за коју највећи број нових чланова уније још увек није спреман.

Словенија ће тек вагати ефекте преласка на евро. Коначни економски резултат не мора нужно бити позитиван. Међутим, психолошки и пропагандни ефекти уласка у евро зону за Словенију су фантастични и значајно доприносе нарастању самопоуздања нације.

У Србији постоји школа мишљења, по којој све српске муке почињу с Турцима, а завршавају с комунистима. По тој теорији, комунисти сносе кривицу за сва, или бар за већину зала у Србији. Дакле, да није било социјализма, Србија би одавно била у Европи, а можда и предњачила. Слика неостварене будућности је увек ружичаста.

Пример Словеније, међутим, може довести у сумњу бар неке од постулата теорије о универзалном комунистичком злу и посебно о његовом малигном утицају на Србију. Словенија је била део и прве и друге Југославије и живела је у оквиру истог система. Србија и Словенија су изашле "из истог шињела", али нажалост не и на исту страну.

Српско објашњење словеначког успеха у оквиру Југославије је по правилу везивано за повлашћени третман који је Словенија уживала у Југославији. Захваљујући моћним политичким спонзорима, Словенија је експлоатисала остале, Србију понајвише. Веровало се да распадом Југославије и губитком југословенског тржишта за Словенију долазе црни дани. Нису дошли. Словенија се поново, у сасвим другачијим условима вратила на тржишта која су 1992. године изгледала изгубљена. Иако њихових "политичких спонзора" одавно нема, Словенци су поново ту, баш као и пре.

Како то да Словенцима социјализам није сметао да данас буду члан Европске уније и евро зоне? Да ли се Словенија толико променила откад је напустила Југославију? Није, напротив. Од свих источних земаља, Словенија је најопрезније мењала систем. Упркос томе, или вероватније баш због тога, Словенија је најуспешније источноевропско друштво.   

Словеначки модел се не рекламира, а успех Словеније се углавном прећуткује. Можда је Словенија превише мала да би се њоме систематски бавили, а можда је разлог на сасвим другој страни. Ни свемоћ тржишта, ни инострани капитал у Словенији нису фетишизирани. Словенија није прихватила иностране саветнике, неолибералне економске постулате и шок терапију. Није ни било нарочите потребе, јер она је већ имала сопствену визију и стратегију развоја. 

Бруто друштвени производ по глави становника у Словенији 2005. био је око 17.000 долара, а у Србији око 3.140. С просечном годишњом стопом раста од пет одсто, којом се најчешће барата, Србији би требало око 35 година да достигне ниво БДП-а по глави становника на коме је Словенија данас.

Та разлика се не може објаснити само санкцијама и ратом који је Словенију мимоишао. Одговори никада нису лаки и једноставни како то у Србији често изгледа. Тренутак је да се престане с изговорима и потраже одговори за српско посртање. 

 Финансијски стручњак и публициста


Коментари0
b7c0b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља