среда, 19.06.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:17

Нађа Тешић: Мој пријатељ, Ерик Ромер

Аутор: Станко Стаменковићпетак, 22.01.2010. у 22:00
Сцена из филма „Нађа у Паризу”

Он је био миран, тих човек, који није желео да буде препознат у маси људи. Није ишао на позната места, где су ишли други редитељи. Сећам се, никад му нисам писала да долазим. А он никад није имао телефон. И сваке године, чудом, нашли бисмо се, увек у истој улици, Сен Жермен де Пре – овим речима Нађа Тешић, српска списатељица и професорка књижевности која живи у Њујорку, говори о свом великом пријатељу, режисеру Ерику Ромеру. Ромер је преминуо прошле недеље у Паризу, у 89. години. У својој пола века дугој каријери, чувени француски „новоталасовац” снимио је 24 филма, а 2001. године, на филмском фестивалу у Венецији добио је „Златног лава” за животно дело.

Ерик Ромер и Нађа Тешић, која је спремала магистарску тезу о Прусту на Сорбони, срели су се у Паризу 1963. године, и режисер је пожелео да сними филм са Нађом у главној улози. Тешићева је написала и сценарио, и заједно су створили дело под називом „Нађа у Паризу” (1964).

– Са њим нестаје много, а наш Париз је одавно нестао, али не и успомене на то време и њега. Први пут сам срела Ерика и његову екипу излазећи из студентског ресторана. Нисам знала ко је он. Изгледала сам као неки дечко, ошишане косе, у патикама и фармеркама. Тражили су девојку за филм. Мене то тада није интересовало. Требало је да идем у Грчку аутостопом, а радила сам и моју тезу о Прусту – сећа се Нађа.

Ромер је изабрао њу и убедио ју је да игра у филму.

– Рекао ми је касније и зашто. Јер је волео да разговара са мном и зато што је мој начин гледања на ствари био филмски и естетски сличан његовом. То није била глума. То је филм о мени и Паризу. Снимање је било дивно, лагано, у лето. Упознала сам Ерика са деловима Париза које раније није познавао, северни део, где су живели радници. Причали смо и причали, о свему. Утицај Америке тада није постојао. Хвала Богу – говори Нађа Тешић.

Остали су пријатељи, а летос су се чули, последњи пут. Нађа каже да је тадашњи Париз био нетакнут. И сви су већином били сиромашни: студенти су спавали у собицама без воде и често без грејања. Разни квартови су имали и раднике и занатлије и лекаре у истој згради.

– Дружили смо се. И ко је имао више новца, плаћао је.

Ерик је после „Нађе у Паризу” урадио многе филмове са сниматељем са Кубе, Нестором Алмендросом, који ће касније добити „Оскара” за камеру. Радио је и са Барбетом Шредером, режисером „Барске мушице” и продуцентом, који му је пружио слободу у стварању. Нађа Тешић каже да би млади редитељи могли много да науче од Ромера.

– Снимао је у становима или кућама пријатеља – гратис. У филмовима није било разарања, паљевине. Глумци су били млади и већином аматери. Носили су сопствена одела и хаљине. Филмске екипе су биле мале, често само камера и тон. У Холивуду снимају једну сцену двадесет или чак четрдесет пута. Он је снимао једном, највише два пута. Сам је радио монтажу, а осветљење је било природно, сунце, или слабо светло. Нестор Алмендрос је био геније за то. Доцније је снимао дивне филмове на „шеснаестици”. Један је коштао 50.000 долара. Он би могао снимати филмове за суму коју холивудски филм потроши за јело за екипу – каже Нађа Тешић.

Наша саговорница студирала је режију у Америци. И тврди да је више научила од Ерика Ромера него од Филмске академије у Њујорку.

– Ерик је био различит од других и тада и касније. Стидљив, скроман, уравнотежен, није желео пажњу, није ишао у познате кафане или клубове, као сви други. Његов рад му је био важан, био је уметник. Скроман, без телефона, без кола, само вожња аутобусом. И никако такси. Имао је супругу и два сина, који се нису појављивали у филмском свету. Један је студирао физику, а други је болничар – говори Нађа.

Његова буна против Холивуда била је у томе да режира филмове готово без новца. И сваки следећи био је јефтинији од претходног. Нађа Тешић је касније била сарадник на његовим филмовима. Када ју је посетио у Њујорку, седели су у обичним ресторанима, јер је Ромер презирао гламур.

– Недостаје ми. Сада мислим и на мог пријатеља Жику Павловића, који ми исто недостаје. Ни Ерик ни ја нисмо јефтини. Као ово време, кад се све продаје и све се може купити. Драго ми је што критичари кажу да сам, на овај или онај начин, присутна у свим његовим филмовима. Био је скроман кад сам га срела, као и ја, и остао је такав, увек. Били смо слични и зато је наше пријатељство било дивно и трајало је све до његове смрти – говори Нађа Тешић.


Коментари10
44b2b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ivana verite
zaista ljubav i to cista...kao energija...bog da mu dusu prosti!sjajan reziser!
danka
Divan intervju. Volela bih kad bi Nadja Tesic pisala svake nedelje za kulturni dodatak. Imala bih sta da citam!
Milos
Steta je sto u "nasem" Kulturnom dodatku gotovo nikada ne mogu da se cuju reci o "klasicima". Kao da sve znamo, kao da se sve reklo, o Rembrantu, o Roseliniju, o Sartru, o Platonu, o Mariji Kiri. Ne, umesto toga mahom citamo (ako nas uopste i zainteresuje da procitamo!) o nekim anonimusima i njihovim ispovestima, "instalacijama", "novim medijima", o nekim politicki podobnim piskaralima, i politicki nepodobnim intelektualcima. Zao mi je da kazem, ali mislim da je Dodatak vec odavno izgubio svoju produhovljenost, svoju viziju, svoju lepotu, svoju zaista obrazovnu i intelektualnu ulogu. Misleci da ide u susret "novim vremenima", on je ustvari postao anahron. Nadjin intervju me je na trenutak vratio u vreme kada je Dodatak bio kulturna institucija.
naddja Tesich
Mozda krsim neka pravila ali svejedno.Uvek sam ih krsila.Zelim da se zahvalim divnom novinaru-Stanku Stamenkovicu koji je bio posten i nije menjao moje reci i postovao moj bol. Hvala mu za nas medjusobni rad. Nadja Tesich,pisac
Emigrant X
Odlican tekst! Ovo je takodje i recept nasim rediteljima, kako da stvaraju umetnost bez velikog budzeta i bez drzavnih ili privatnih donatorskih para (kojih uglavnim nema). Srpska realnost je toliko dramaticna, da tu nije potrebna skupa sminka.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља