субота, 10.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 27.01.2010. у 22:00

Између јаве и сна

Бојан Јовановић (Фотодокументација „Политике”)

Бојан Јовановић, наш познати етнолог и антрополог, аутор студија: ,,Српска књига мртвих”, „Магија српских обреда”, „Тајна лапота”, „Дух паганског наслеђа”, „Клопка за душу”, „Карактер као судбина”, „Говор пећинских сенки”, „Блискост далеког”, „Судбина и магија”, „Пркос и инат”, објавио је, до сада, десет збирки песама: „Бацање каменчића”, „Кост између обала”, „Душоловац”, „Проповед мрава”, „Пешчана мајка”, „Одломци божанства”, „Кућа иза облака”, „Називи долазећег”, „Сенке у тами”. У библиотеци „4X” часописа „Поезија”, објављена је његова нова песничка књига „Говор прозорљивог”.

Бојан Јовановић (1950), завршио је етнологију на Филозофском факултету у Београду. Ради као научни саветник Балканолошког института САНУ. Песме су му превођене на енглески, француски, немачки, италијански, мађарски... Заступљен је у више антологија.

Већ у уводној песми види се да је песник нешто посебно („Дошао сам изгледа на свет/ пре свог рођења”). Песници живе у међусвету где владају други закони?

Не сналазећи се у овом, а не припадајући ни оном свету, песници живе у свом међусвету као повлашћеној, празничној и преображавајућој реалности између јаве и сна. Без обзира на то што сваки човек има доживљај тог међусвета, ретки су појединци које то искуство креативно покрене да песнички потврде свој идентитет. Док сви гледају, а тек малобројни нешто виде, само песници обдарени да другачије користе око и дух, могу да сагледају оно што остали не примећују, стекну дубљи увид у стварност и искажу виђено у равни његовог поетског смисла. За песнике је важило да су профете, да имају пророчки дар, али се њихова видовитост, односно прозорљивост огледа првенствено у умећу да посебним песничким језиком успоставе нове смисаоне координате свог новоствореног света.

Снови су песницима веома важни, они су њихови покретачи и путокази?

Различит од будности, обичног спавања и несанице, сан је посебно стање свести у којем до изражаја долазе не само потиснути већ и дубински садржаји несвесног, важни у сваком великом креативном процесу. Снови нас подстичу и показују могући пут духа који се за узлет напаја и оним свакодневним, уобичајеним и тривијалним животним садржајима.

Чести су градски призори. Котрљање канте низ улицу постаје – канта та. Захваљујући игри речима – тандркање се претвара у музику?

У међусвету се преображавају звуци и постају песма која може добити и свој музички облик. Но, звук се не мора преобразити у тон јер је стваралаштво отворено и у смеру одустајања од благоумилне арије а застој пред фасцинантним одјеком може само евоцирати узвишено и сакрално извориште музичког, пре него добије значење сасвим другачијег знамења.

Народ смо који се лако одриче Бога, ништа нам није свето („Радници уз вику и псовке учвршћују велики крст”). Какав је Ваш однос према религији?

Данашњег човека, без обзира на то којој нацији припада, карактерише површна побожност и слабоверност, а дубља религиозност одликује само изузетне појединце. Синкретичност нашег православног паганства је плодно тле за веровање у сумњу. Религија је веома сложен феномен, а узимам је као предмет проучавања и повод личном искуству. Будући да је свако од нас и homo religiosus, најдубља лична потреба је да духовно оплемељујемо тај архетип, а не да постанемо жртве његових елементарних магијско-анимистичких, секташких или супститутских видова.

Више песама је посвећено смрти. Има ли живота после физичког нестанка?

Целокупно људско духовно искуство везано за поимање смрти можемо сагледати као грандиозно здање створено само да би, како пише на епитафу једног стећка, мислећи да након живота постоји нешто, лакше отишли у ништавило. Крајности између нечег и ничег указују нам се као супротне стране провалије над којом нам је дато да по разапетом ужету сплетеном од наших веровања, надања и љубави, одиграмо свој живот. У ту игру улажемо целокупно своје умеће и најфиније унутрашње трептаје стварајући оно што називамо душом као духовном и онтолошком станишту свог постојања. Телесни растанак са њом је зато лакши када знамо и верујемо да смо у тој својој души, а не да је она у нама. Уколико је лични и колективни негативитет највећи животни изазов, онда је и успешно одиграна игра са сопственом сенком оно што остаје од нашег живота и што се као сублимна енергија, оличена и у месу, мермеру или речима прихвата, чува и преноси даље.

Да ли је могуће „савршено уређење света” или је то утопија од које је одустао и Творац?

Доведемо ли свет до савршенства, онда би престао разлог за његовим даљим постојањем. Свет је несавршен да би, дограђујући га, могли на бескрајном путу индивидуације да усавршавамо себе.

У једној другој песми кажете: „Празно је постоље чекало нове идоле”. Какве промене очекујете?

Промене које би у ужем смислу значиле виши степен националне самосвести, а у ширем значењу човеков стварни хумани преображај мерен етичком одговорношћу за живот другог, од кога суштински зависи и човеково постојање.

Песма „Заводник” је, у неку руку, трилер, са трагичним завршетком?

Свако завођење је игра обмањивања и самообмањивања. Фасцинирани том игром пристајемо да будемо заведени и у добровољном ропству гајимо илузију о својој слободи. У жељи да остваримо свој свесни или несвесни интерес, постајемо жртве завођења и тек потом увиђамо да смо преварени и насамарени.

Шта је за Вас писање песама, колика је моћ речи?

Првенствено један крајње лични чин у којем настојим да следим ону профетску димензију поетског која актуелизује дубљи духовни смисао животног постојања. Мистичко је средиште тог постојања, а моћ и песничке речи зависна је од могућности да се аутентично искаже реалност сопствене људске немоћи сагледане у контексту оног најузвишенијег и немерљивог што обавезује на скромност, умерен говор и благовремено ћутање.

Зоран Радисављевић

----------------------------------------------------

Последица нереалних очекивања

Од петооктобарских промена се очекивало више („После велике оскудице, није дошло обећано обиље”). Настављају се „гладне године”?

Разочарање је неминовна последица свих нереалних очекивања и превеликих надања. Та недавна очекивања су, међутим, готово ништавна у односу на периоде после великих светских ратова и наших огромних жртава уграђених у промашене идеале југословенства и комунизма. Док рашчишћавамо рушевине тих утопистичких грађевина и почињући од темеља уз велика колективна одрицања да поново стварамо своју државу, ирелевантно је за осиромашене и понижене под којом влашћу доживљавају своје невоље када им се наличје одлазећих кези у лицу придошлих.

Коментари0
b7bc3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља