недеља, 29.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 30.01.2010. у 22:00

Немам право да ударам тачке

Петар Краљ

Вест да је добитник „Златног ћурана” за животно дело, овогодишњег лауреата, глумца Петра Краља, затекла је на гостовању у Ослу. Највише фестивалско признање „Дана комедије” у Јагодини заправо је круна лепе сарадње овог фестивала смеха и новог лауреата – Петра Краља. У својој биографији Краљ је већ уписао три „Ћурана” за глумачко остварење, а награда „Златни ћуран” је четврто признање које је до сада добија за животно дело: „Добричин прстен” (1996), Нушићеву награду (2001) и признање „Павле Вуисић”( 2006).

Свог првог „Ћурана” Пера Краљ је освојио давне 1977. године за тумачење лика капетана Ивулића у представи „Буздован” Клеме Грубишића, у режији Зорана Ратковића и извођењу Атељеа 212. Две године касније исту награду освојио је за улогу Сизифа у остварењу „Инспекторове сплетке” Ранка Маринковића у режији Александра Огњеновића и продукцији Београдског драмског позоришта. За лик др Николе Коса у комаду „Доктор Шустер” аутора Душана Ковачевића и извођењу Звездара театра „Ћурана” је освојио 2002. године. Ово је само део богате ризнице награда које је током плодне и успешне каријере освојио Петар Краљ.

Улога је било у изобиљу. Поменимо феномен из 1986. године када је Петар Краљ само у једном месецу у Атељеу 212 одиграо 12 различитих ликова.

–Да! Животно сам делатан. Драго ми је што сам добио још једног „Ћурана”, сада и оног главног. Било би сувишно да кажем да се осећам зрело. Осећам се, заправо, још незрело... Волим тај фестивал у Јагодини и ту публику. Мислим да та награда није само за комични део, већ да и у сваком озбиљном исказу има нечега што је хуморно. То показује да живот увек може да се гледа, па и игра с друге стране. Сада више немам право да ударам тачке. У суштини награде само додатно обавезују. Само појачавају трему и недоумицу. Да ли ћу рећи онако како осећам? Да ли ће публика хтети да прими оно што казујем или ће бити неспоразума? Трема се само повећава с разним животним, хоћу рећи доживотним, тачкама које вас обавезују да када изађете на сцену неко из публике не каже: „Он је добио ту и ту награду, а видите на шта личи. Види ту крпу, тог неспособњаковића”. Ако човек тако доживљава награде, онда је то велика обавеза, али у сваком случају је лепо осећање. Не могу да кажем да нисам срећан и захвалан. Напротив! Знам да има много људи који су заслужили и ову и многе друге награде. Што се тиче нашег глумишта могу да кажем: Е, ту смо баш богати, без икакве сумње!

И после толико година бављења глумом причате о треми?

Увек имам трему, нарочито оних последњих 10-15 минута пре представе. То је време када не треба нико ништа да ме пита. Када изађем на сцену, све иде својим током. Не знам како то да дефинишем: да ли је то осећање одговорности, не према самом себи него према ономе што треба да урадим, према садржају који играм. У томе је суштинска разлика између позоришта и других жанрова. У позоришту увек мораш наново да се доказујеш. Није битно да ли је то пред 100-200-400 људи. Е, пред њима сваке вечери мораш да се докажеш. Без обзира на све те награде и животна признања, у салу дође неко ко, можда, и не зна ко је на сцени. И тог макар једног посетиоца треба увести, на неки начин опчинити, да пожели да још једном дође у позориште. Без обзира на то да ли је дошао да гледа мене или неког другог глумца. То је, између осталог, осећање због којег се прибојавам. На телевизији или филму је другачије, снимите сцену, људи то касније гледају и уживају. Неки вас гледају и једу кокице, а у позоришту нема преваре. У томе и јесте суштина глуме. Постоје две маске као симбол позоришта: трагична и комична. И једна и друга су равноправне. Наравно, комедија некада може имати и дубљи садржај од неког написаног, намрштеног комад у коме се нико не насмеши. Комедија је озбиљна категорија. Наиграо сам се ја озбиљних комедија, од Молијера па надаље... до Фејдоа и осталих. Нушића да не помињем. Смисао комедије и јесте да вас насмеје, али и да вас замисли. Глума вас обавезује да будете присутни.

Често говорите о паралели позориште – спорт?

У позоришту је слично као у спорту, као да свако вече играте дерби. Изађете пред оне људе који максимум очекују од вас. То је додатни разлог за трему: страх да ли ћете испунити очекивања. Да ли ће, рецимо, као у случају Новака Ђоковића да вас нападне неки стомачни бол, као што се њему десило, па је усред меча иако је добијао морао да изађе с терена. Постоји страх да ли ћеш физички издржати и, на крају крајева, да ли ћеш испунити очекивања људи који су дошли да виде нешто посебно.

Најављивали сте да је време да окачите копачке о клин. Ипак, нисте одолели позиву да заиграте у филму „Синовци”, да радите представу „Јазавац пред судом”...

Када сам говорио да ћу да окачим копачке о клин узор ми је био легендарни Рајко Митић кога сам гледао као дете. Волео сам га и као играча и као човека. Имао сам срећу и прилику да се, када је био старији, и дружим с њим. Сећам се да је Митић у једном тренутку рекао да он више није оно што јесте, да више замишља него што може да оствари на терену. Тако вам је и у глуми: срце хоће, али оно друго клокоће. Рајко Митић је говорио: „Стављам копачке о клин, али остајем у фудбалу”. Тако сам и ја размишљао када сам играо представу „Дуго путовање у ноћ”, коју, иначе, веома волим. Комад је весео у обрнутом смислу. Има једна реплика која каже: „Уморан сам као псето, остарило се, одживело” а подстакла ме је да размишљам о повлачењу. А, и био сам на разне начине уморан, па сам рекао себи: „Хајде, сада док још имамо снаге да окачимо те копачке о клин”. Али дођоше та два примамљива задатка, као што су „Синовци” Синише Ковачевића и „Јазавац пред судом”. После је тај наш „Јазавац...” стизао чак и до Америке, али и у Беч. Не смем ни да помислим што би Петар Кочић, ако нас гледа из неке призме са онога света, рекао на могућност да смо његовог Давида играли у Бечу.

У Београдском драмском позоришту тренутно припремате нову улогу у представи „Реквијем” Ханока Левина, коју режира Ваша кћерка Милица Краљ?

Нема никаквог смисла да одбијем кћерку. А и добар је комад. Заслужује да буде одигран. Милица не воли, као што није волела ни моја мајка, да говорим мало гласније, а то ми се понекад дешава. Мајку сам увек убеђивао да је то мој природни тон, али је то она доживљавала трагично. Те ситуације и Милица понекад доживљава трагично. Лепо је радити с њом, јер има план, не импровизује као редитељ.

Памтимо и Ваше речи: „Само да узмем ваздух и настављам. Увек ћу бити глумац”...

То је опет контра од оне претходне изјаве. Треба човек да седне на клупу поред Дунава, да се врати и размисли о чему је причао. Шта се направило од тебе као човека? Немаш право да одбацујеш глуму, која ти је божији дар, да је запушташ, да буде малодушан. Против сам сентиментализма, да од прошлости правимо нешто што је недоступно. Погубно је гледати на прошлост као на жал за младошћу, већ као на нешто што је лепо и после чега опет трајемо. Имао сам током каријере у једном месецу више представа него што је било дана. Играо сам прво на великој, а у каснијем термину на малој сцени. Био сам млад и могло се. Имао сам и разлог зашто толико радим. Сваку од тих улога сам волео!

Љубав је ипак, Ваш главни мотив?

Без љубави нема ништа. Она је контролор свега што радимо. Волим своју супругу Соњу и настојим да све што радим буде добро јер јој се тако, на неки начин, удварам. Наравно да бескрајно волим и своју Милицу, али код супруге увек очекујем да видим да ли ћу код ње да прођем као човек који има вредности. То се види увек у очима.

Борка Требјешанин

-----------------------------------------------------------

Кафана је Ваша велика школа?

Кафана је велико искуство, не само за глумце, него и иначе. Мислим да је то школа многим људима. Она је место где можете растерећено да се школујете, да упознајете људе, да се с њима дружите, сретнете с људима с којима се, иначе, не бисте срели. Где су људи опуштени. То је једино место где смо то што јесмо. Буним се против кафане као нечег омраженог. Не слажем се с констатацијом да је кафана место где се само пије. Мада волим да пијем и тако сам се увек изјашњавао, али је то и један од разлога што могу да се дружим с људима свих могућих професија. Где су људи отворени, где падају маске.

Коментари3
76ffd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milena
odlican glumac pre svega veliki komicar,imao je srece da nagrade dobije u punoj snazi.zelim mu da traje.ja ipak najvise volim njegovu ulogu u'' BUZDOVANU''
ivana verite
odlican glumac,koji zasluzuje sve nagrade!cestitke...i daj boze da glumi,i da se raduje...
mad maks
U kafani se prvenstveno pije, a sve ostalo je ikebana.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља