уторак, 24.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 05.02.2010. у 22:00 Петар Пијановић

Искушења тамнице без зидова

Историја књижевности често показује да је време велики судија који доноси неопозив суд о значају стваралаца и вредности њихових дела. Има у том судовању и један парадокс: ако је стваралац оставио неизбрисив књижевни траг, његов стваралачки лик и дело постају све видљивији како време одмиче.

Та "видљивост" добар је знак да неки писац са својим делом постаје важан беочуг у живој традицији књижевности којој припада. Ову проверу на добар начин пролази и дело Борислава Пекића (1930–1992), показујући то својом присутношћу код читалачке публике, преводима на стране језике, али и несмањеним интересовањем књижевних зналаца и његових тумача.

Строга, често намрштена, па и досадна књижевна наука обично одваја дело од писца. Нешто другачији приступ стваралачкој биографији спаја једно са другим, јер се једно у другом боље одсликава и приказује. Писац се са делом увремењује у књижевност и националну културу. Тако би могло бити и са Бориславом Пекићем.

Писац Златнога руна о свом делу сведочи самим собом: својим погледом на свет, идејама, разумевањем морала и, пре свега, положаја човека у историји којој покушава дати некакав смисао. О том трагању и идејама, чији израз постаје сама књижевност, сведоче Пекићеви романи, драме, приповетке, есеји, дневници, документарна проза, филозофски и политички списи.

Својом личношћу Пекић је свему што је радио давао посебан печат и ненаметљиву изузетност. Био је изузетан већ својом појавом и држањем – веома висок и мршав, проницљивог погледа иза наочара велике диоптрије, неговане браде, отмен и господствен, благе речи и доброћудан. Био је увек спреман на подстицајну, лепу реч и шалу, знатно више на свој него на туђи рачун. Пекић је био господин префињених манира, незлобив и кад је бивао благо ироничан, толерантан али принципијелан, озбиљан а духовит; изнад свега – истрајан и непоколебљив у својим идејама. 

Ликом је подсећао на своје јунаке, оне преосетљиве и својеглаве Његоване који су се "одали" уметности уместо да намичу профит и баве се трговачким шпекулацијама као најбољи предводници чувене породице. Управо су ти Његовани, цинцарског рода као и пишчева мајка, оживљени у Пекићевом језику и његовој машти. Неки од њих, додуше, могли су наћи свој узорак и у стварном животу шире пишчеве родбине.

Карактерне Пекићеве особине, посебно његов поглед на свет и приврженост вредностима грађанског друштва, у раним поратним годинама определили се га да приступи илегалној организацији "Савез Демократске омладине Југославије". Чланство у забрањеном антикомунистичком Савезу учинило је да будући писац са непуних двадесет година удобност родитељске куће замени робијом. Злосрећна прича настављена је и по његовом изласку из затвора. За бившег осуђеника идеолошка тортура и једноумни свет били су тамница без зидова. Сведочанство о томе Пекић је оставио у својим Годинама које су појели скакавци.

Године проведене на робији нарушиле су Пекићево здравље и биле велико искушење за младог човека. Но, оне су га окренуле списатељском послу, а гарант таквом избору био је Пекићев дар и велико знање. У тамници су настали и први нацрти родословног стабла породице Његован, фиксирани бројни ликови и оквирно постављен план великог романа Златно руно који припада самом врху српске прозе. Тај циклус, померајући се из центра овога романа, али остајући са њим у вези, попуњаван је и склапан до краја Пекићевог живота. И, на жалост, остао недовршен.

Необичност животне и књижевне судбине нашега писца потврђује и прва његова књига, односно повест Време чуда објављена 1965. у "Просвети". Пекић је у то време готово непознат писац, а књига (са грешком у имену аутора – Борисав – на насловној страници) изазвала је велику пажњу читалаца, критике и књижевне јавности. Остало је упамћено да је Данило Киш високо вредновао Време чуда, издвајајући Пекића из целе књижевне генерације којој је и сам припадао.

Уз све те похвале и подршку, Пекић је имао пуну критичку свест о своме делу. Мада је говорио да своје књиге не воли да оптерећује идеологијом, знао је да призна како је некад функционализовао идеологију на начин који му се касније чинио неприхватљив. Желећи, тако, да оголи догматизам у Времену чуда и покаже како чуда која чини Христ над људима "те људе не усрећују", Пекић је касније схватио да је направио грешку. Приговорио је себи да није био праведан према Назарећанину, јер је "од толиких диктатора које нам нуди историја" неправедно и без добрих разлога одабрао баш Богочовека.

Како год – књижевно бављење идеологијом и свесно прихватање такве позиције писца показују да је Борислав Пекић био и homo politicus и homo poeticus. Његов опус и морални аспект ангажованости која је примерена бићу Пекићевог дела доказ су по-етичке усмерености стваралачког чина. Таква усмереност израз је пишчевог погледа на свет, његове филозофије стваралаштва и улоге коју намењује књижевности, ни једног часа не доводећи у питање њену уметничку природу.

Пекић је био више мислећи човек и писац идеја него човек политичке праксе мада се и у томе окушао. Доследан себи и грађанском реду, посвећен младалачким уверењима и демократском преображају српског друштва, Пекић је својим ауторитетом и беспрекорном биографијом, дао изузетно значајан допринос новој Србији. И никад, притом, није помињао своје робије и заслуге, повластице и почасти.

А требало је да их добије, јер је цео свој живот, па и своје дело таквој Србији посветио. Радио је то са пуном посвећеношћу читаву половину века. Отуд у једном интервјуу, мање жалећи се, а више говорећи о иронији сопствене судбине, подсећа како му је на опозиционим демонстрацијама јуна 1990. испред Београдске телевизије "један специјалац пендреком повредио ногу, већ добро начету од његовог двојника 1949". Тих касних четрдесетих година на његовим нејаким гимназијским леђима испробаван је "топли зец" који је некако у исто време постао страшни ритуал кажњеничког живота на Голом отоку.

Равно годину дана после поменутих демонстрација напрасно је у свечаној сали Скупштине града отказана уредно заказана и позивницама најављена промоција Изабраних дела Борислава Пекића. (Примерак позивнице још увек чувам.) Замало се то исто није поновило у истој сали када је у јесен 2008. отваран међународни научни скуп о Пекићевом делу. Комедијант случај, немар или прича о нашем менталитету и званичницима који не хају за најбоље, ко зна!?

Но, важније је да је тај скуп одржан, а ових дана и објављен зборник са скупа, још једном показујући да је Борислав Пекић српски писац европског формата. Да је писано на великом језику, његово дело стајало би уз Марсела Пруста и Томаса Мана, чинећи најпрестижнији део европског романа XX века. Пекићева дела захваљујући преводима ипак живе у Европи. Преведени су, чак, први томови Златног руна на француски, иако је та књига због необичности језичког идиома у знатном делу текста тешко преводива на стране језике.

Као писац идеја и делујући интелектуалац, Пекић се није либио да буде ангажован у друштвеном животу и битно допринесе његовој промени. Иако је то чинио готово целог свог века нарочита признања за то није добио. Осим ако се у то не рачуна да је једна мала улица изнад Славије (Малајничка) добила ново име по великом писцу који је живео у њеном броју седам. Али се зато у освртима неких колумниста на улогу ангажованих интелектуалаца у променама друштва током последњих неколико деценија Пекићево име и не помене!?

 Та огрешења и друге контроверзе имају мање везе са Пекићем а више са нама, његовим савременицима, читаоцима и тумачима дела, односно његове оставштине за будућност. А та оставштина је огромна и незаобилазна. Писац чудесне имагинације, великог знања и модерног сензибилитета, Европејац по ставовима, култури и животу, Пекић није с мрзовољом прихватао вредности националне културе нити с подозрењем читао класичније наше писце и српску књижевну традицију.

Имао је поштовања за "потресну убедљивост Времена смрти" Добрице Ћосића, као што су му по књижевном афинитету били веома блиски Данило Киш и Мирко Ковач од наших, те Достојевски, Томас Ман, Пруст, Жид, Хаксли, Фокнер, Маркес и Борхес од страних писаца. Тај избор као избор по сродности на неки начин одређује и књижевни простор у коме су настајала и трају Пекићева дела.

Као припадник изузетно значајне генерације писаца у којој је он издвајао М. Булатовића, М. Ковача, М. Бећковића, Љ. Симовића, Д. Киша, Д. Михаиловића и Ф. Давида, и сам Пекић је битно допринео учинку српске књижевности у другој половини XX века. У том времену он је и понајбољи наш романсијер. Његови романи, као и остварења у другим жанровима дела су трајне вредности.

Иронија историје у Пекићевом опусу показује можда да је историја весела наука која нас ничему не учи нити нас икуда води, осим, можда, у нови мит. По начину којим он у црнохуморној визури слика положај човека, али и кроз сећање на будућност у његовим антиутопијама, тај опус отворен је и према овом времену и сензибилитету данашњег читаоца. Зато Борислав Пекић и јесте наш савременик.

Коментари0
794db
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља